32 Митрополиту Херцеговачком

32 Митрополиту Херцеговачком

Високопреосвештењејши владико во Христе брате љубезнејши.

Примио сам почтењејше писмо Вашега Преосвештенства 27. числа минувшаго октобра писано, но везирску бурунтију, коју ви у истоме писму спомињете, получио нијесам. А што ми пишете да се нека чест ваше епархије блистателному двору Отмановића нашла отслушна, ја то први пут од вас разумијем. Што ли ми дајете на знање да је преузвишени везир босански цареву сабљу припасао да сијече непокорне људе за њихову невјерност, то ће бити за утјеху и покој ваше епархије, која мислим једва и чека да тако буде, јербо праведни од Бога даровани честитому цару Отмановића суд ваља да хоће најприје искати да чисто види и разабере како је што било и на који начин происходило, а када све истинито познаде, не може бити да царева сабља и кастиг најприђе не пане на оне, који цареву рају разгоне и који су од давна времена узели савршено самовољство и заборавили суд и све царске користи и заповиједи, не пазећи друго, нако само како ће који боље своју кесу напунити и жалосну рају више утијеснити, докле и остале Турке у самовољство распустише, од којега непрестано происходи грабитељство и свако злодјејаније, како и сами видите. Ево, Преосвештењејши владико, што је привело вашу епархију у такво жалостно состојаније, у којему се она находи, са не моје дозвољеније, ни седам Брдах нашега пограничења, како ваше преосвештенство по неосноватељному слуху пишете. Ја с моје стране крепко сахрањивам све оно, што се пристоји утврђеној међу мојим високославним покровитељем Великим Александром Императором и Самодржцем Всеросијским и вашим честитим Султаном пријатељској дружби и срдечно желим што би и од стране нашијех сусједах равнијем начином учињено било, али они тога не пазе него безпрестално ударају на наша погранична мјеста, како и текућега мјесеца 3. числа што ударише Спужани и Подгоричани с војском и под заповијед бега Османагића и Селим аге Мећикућића и опалише једно наше гранично село у Љешанској Нахији, ђецу поклаше, стоку плијенише и људе побише. Муса, наречени Каурин из Никшићах, био је человођа пред Дробњацима и узео дио и старешинства и плијена и сувише три вола, пак ето га у Никшиће код капетана Мушовића, који му обећаје с агама стотину златнијех цекинах, ако му донесе главу од којега црногорскога али брдскога главара. Сад разсудите је ли ово пристојно дружби и пријатељству нашијех царах и могу ли крајичници у миру стојати, када властници овако чине. Ви знате колико је ускоках од зулума из Херцеговине међу ове камените горе на погранична мјеста за досаду моју и овога народа добјежало, који не имајући о чем живјети, не слушају никога и не мисле за друго него како ће што уграбити да од глади не умру и како ће својим мучитељем отмастити. За искоријенити, дакле, ово и свако остало злодјејаније и смутњу у Херцеговини и за учинити мир и тишину сусједску међу Црном Гором, Брдима и Херцеговином, то стоји у преузвишенога везира босанскога власт и вољу и у његово мудро владање и правосудије. А ја ћу бити свеђер готов на све оно што се до моје дужности тиче и ви ћете, љубезнејши брате, од Бога примити благоје воздајаније и од својега цара и везира помилованије, ако до њихова знања донесете то што се чини вашему стаду и раји царевој у Херцеговини и што уноси међу нашијем и вашијем краичницима немир и мутњу.

В прочем остајем ваш доброжелатељ,

Новембра 1805. 

31 Брђанима

31 Брђанима

От Нас Владике Петра

Благородној господи сердаром, војеводам, кнезовом, барјактаром, харамбашам и прочим духовним и мирским главаром и старјешинам и свијема Брђанима драги поздрав и архипастирскоје благословеније.

Како из вашега писма, тако и чрез навлаштито посланога к мене, брата вашега Станише Перова, разумијем, да је скадарски паша послао прах и олово у Спуж и у Подгорицу, такођер и ха... хоту и да мисле Турци на вас ударити, као што су неки дан и на погранично пиперско село Рогаме ударили. Ви знате, да су они и на ову страну, а навлаштито на крајичне Љешњане често нападеније и ударце чинили, али су како од те стране, тако и од овуда вазда с њиховијем стидом и погибијом прогнани били. Ја се несумњено на свемогућега Бога нашега уздам, да ће и напријед тако при силној његовој помоћи проћи... вашијем оружјем и храбростију бити само... надежду и упованије на Бога будете имали... јединство, послушаније и љубав братинску... сахрањивајући такођер и то с најви... икакве зађевице учињене не буде... пред Богом и пред... Покровитељем поставити... чувате и да себе не браните... четом или војском... него желимо од свега срца, да вама... срећу и помоћ, да се витешки,... безчестно назад прожене... колико малијем, толико и већијем четама, или јединокупно војском ни по који начин не задијевате. Ако ли би речени паша, што се у садашње вријеме не надам, јавно и отворено на коју му драго страну на вас навојштио, и ми ћемо тада свиколици, призвавши Бога у помоћ, бити у дужности против њега устати, ратовати и боја витешкога чинити и нећемо пред Богом и нашим Покровитељем кривице имати. А међу тијем биће од нас наређено свијем Црногорцима, што би они свеђер справни и готови на такво дјело стајали.

В прочем Богу вас препоручавам и остајем истини ваш доброжелетељ.

ВЛАДИКА ПЕТАР

На Стањевиће 24. септембра 1805. 

30 Љуботињанима

30 Љуботињанима

Благородној господи војеводи Петру, попу Николи, кнезу Стефану и осталијем главарима и старјешинам и свијема Љуботињанима драги поздрав.

Знате колико смо труда и муке поднијели у цијелу годину данах радећи да умиримо Цеклињане и Добрљане и једва што рекосмо, јер се умирише, а у толико се на другу страну међу вама и Цеклињанима зло догоди и погибе Цеклињанин, како људи кажу, на велику правду Божију од руке и пушке прекорничке, идући за својом муком, а Цеклињани убише истога кривца и крвника рукоставнога и једну вашу жену, по несрећи, нагоном у бој. У ово зло не би зађевица цеклинска, него прекорничка и ја к вама посилах у два пута људи од суда и правитељства земаљскога и писах једно моје писмо молећи вас да вјеру Цеклињанима дате, уздајући се истинито да ћете тако учинити, али не учинисте, докле се опет догоди толико зла и несреће, који не само мене, него и свакому поштену чојку и љубитељу отечества прекомјерну печал и жалост донесе, а највише за то што ви, Љуботињани, од почетка учињене слоге и јединства у нашу земљу вазда бјесте готови на сваку потребу и у сваки послух, ђе се тицаше до обштенароднога мира, славе и поштења и до свакога доброга начина и користи народне. Не знам која несрећа би, те у ово садашње зло из почетка не имасте онога послуха и оне памети да се уздржите при заклетви, коју сте на Цетиње учинили и при височајшој вољи нашега Високославнога Покровитеља, у вријеме када очито видите његова посланика међу нама и кад ова домаћа рат не може донијети, нако обичајно зло и несрећу на обје стране, а сувише безславије и стид пред својим Покровитељем. Ово је највиши узрок, који ме принуђа да ви ово писмо пошљем, јер не могу заборавит моју дужност. Ја сам иједа у срдитост говорио да већ нећу у Ријечку Нахију никога молити да се не бије, будући само прошле године четрнаест пута ради Цеклињанах и Добрљана ходио сам на обје стране и молио толико, да би се досадило већ и највиша весеља ходити, али опет, кад помислим — и она љубав коју сам из моје младости с Ријечком Нахијом имао, све бих прве труде заборавио, а наново започео труд и муку

постављати, само кад бих знао да ће моји труди коликогођ зла уставити, које би било, да не буде. И ништа више не жалим, него што је Ријечка Нахија себе под заклетвом поставила и зло почетак учинила и што ће Богу, а може бити и Цару, одговарат за своје клетвопреступљеније и за худи изглед, који је осталому народу дала.

Ја знам да је вама премного зла и не могу споменути ништа више, него ли у овоме писму спомињем, али се уздам да ћете се ви сами домислити и споменути за све оно што бих ја стио рећи или вас молити. И ако ово не приклони ваша срца тешко увријеђена да ми штогођ по мојему желанију одговорите, неће их ништа друго преклонити.

Међу тијем остајем ваш прави и свесрдни На Стањевиће, августа 11. — 1805.

ВЛАДИКА ПЕТАР

29 Катуњанима

29 Катуњанима

Благородној господи сердарима, војеводама, кнезовима, барјактарима, харамбашама и осталим духовним и мирским главаром и старјешинам и свијема јунацима у сва села и племена у Катунску Нахију милост и мир од Бога да будет.

Наслањајући се ја на вашу ријеч и заклетву, коју учинисте ономланих у недјељу по Вељему Госпођину дне на Цетињу, дајући ми објеручке тврду и велику Божју вјеру да ћете слушати што ви за ваше добро речем и да ћете држати јединство, слогу и мир, не пазећи на остале нахије што ће која чинити, ја се поуздах и започех опет изновице постављати моје труде на сваку страну, да се у нашу земљу зло прекрати и јединство и љубав брацка утврди, а све на узданицу нашега Високославнога Покровитеља Велика Цара и Самодржца Всеросијскога.

Ево, дакле, до данашњега дневи нијесте никакве смутње у земљи учинили, нако што су се Чевјани и Малоцуце свадили и што су се неке особите ствари догодиле, које се могу и смирити да земаљски мир и тишину не разуре. А ево се и посланик нашег великог покровитеља међу нама находи. Тога ради ја од свега срца желим и вас свијех архипастирски савјетујем и молим да бисте ви пазили своје и своје дјеце добро и поштење, које стоји у вашој слоги и миру, не чинећи ништа што би могло супротивно бити нашему Покровитељу и тишини нашега народа. Знам да имате неке жалости, што су ви учинили неки Цеклињани на Ријеку Црновића; такођер мислим да ви неће мило бити, чујући да су моји људи уфаћени у Котор, а нијесу само моји, него и моји и ваши и сувише русијскога Цара, докле код мене стоје.

Но, што се тиче до Цеклињанах, ја вас молим и Богом заклињам да претрпите докле ми од њих дође одговор на књигу, коју сам Цеклињанима и Добрљанима писа и докле се ја с њима разговорим. А што су моје људи ћесаровци уфатили, такођер свакога Црногорца, који за то имаде жалост, молим и заклињам нека сваки стоји с миром и нека трпи како и ја трпим, зашто знам да ће наше трпјеније боље за нас бити, него ли икаква наша освета. И ја чисто видим и познајем за који узрок они нама сваке напасти и безчастије чине и ви ћете на сврху то исто видјети. Но ако себе добра желите, држите се воље и заповиједи својега Високославнога Покровитеља, живите међу собом и са сваким Црногорцем и Брђанином у љубав и у мир и не тичите турске и ћесарске људи. Ја сам примио књигу од царева посланика Смаил-аге из Гацка, у коју ми пише да му кажем хоће ли Црногорци у мир с Херцеговином стајати, како је и наш цар с њиховијем царем мир и дружбу учинио, и ја сам паши одговорио да ја и сваки Црногорац и Брђанин, слушајући наредбе и заповиједи нашега Всемилостивјејшега Покровитеља,  желимо са свакијем, који је турскому цару послушан, а не само с Херцеговином, мирно живјети, ако он учини да и турски људи с нама такођер у миру буду живјели. Ово је за корист једне и друге стране и ово је у височајшу вољу нашега покровитеља и турскога султана угодно, међу којијема мир и пријатељство пребива. Ја желим да с наше стране буде тврдо и непоколебимо садржано и да ви заслужите добрим послухом милост од Бога и од нашега честитога и премилостивога оца и заштитника Александра Првога и да не изгубите ону славу и поштење, коју можете имати и која већ стоји у ваше руке, само ако међу вама послуха и јединства буде и ако уздржите оно што сте на Цетиње обећали и што ви ја саде пишем. А инако, бићете несрећни и у вијек неблагополучни.

Ово ви пишем да испуним моју дужност и ако ме послушате доћи ћу што скорије међу вама да се пространије разговоримо.

Међу тијем остајем ваш доброжелатељ На Стањевиће, јулија 9.  1805.

ВЛАДИКА ПЕТАР

28 Озринићима

28 Озринићима

Благородној господи сердару, војеводи, кнезовима и осталијем главарима и старјешинама и свијема Озринићима мир и здравије од Бога.

Бићете, мислим, разумјели које се зло догоди у прошлу неђељу на пазар пред Котор и како су ћесарски солдати зачели фатати Црногорце и бити мушкетима, на велику правду Божју ни криве ни дужне, и с тога се започео бој међу нашијема и ћесаровцима, у који је било не мало погибије и крвопролића. И тако већ на они пазар није пута ни једному Црногорцу, нако да погине и велику несрећу и срамоту добије. Тога ради ево дођоше к мени главари од свијех племенах, којизи су се на пазар та дан намјерили и којијема су браћа мртва и рањена остала и жене у град пофатане и сви мене молише и закумише да ја вама пишем и такођер молим и Богом закумим од стране све четири племена, то јест Цетиња и Његуша и Добрљана и Ћеклића, који су међу собом вјеру и заруку договорно учинили да ни један већ на речени пазар и у државу ћесарску не иде, а вас и остале Црногорце моле и заклињају да преко ове четири племена и ви не идете.

Ја знам да је вама потреба куповати вина и остале ствари ради славе крснога имена, али се од једне стране бојим да се не догоди међу вама и овијем племенима, како да за себе не иду нигђе у ћесареву земљу, тако и друге да не пуштају преко своје земље ходити, а с друге стране очито видимо да и вама од ћесароваца мира бити не може, зашто они не разбирају никога, него свакога Црногорца једнако ћерају, како и оне који су били у бој. А ето чујете да и жене фатају, камо ли неће бити и фатати јунаке, да се насите црногорске крви и напуне тамнице и сенжире Црногораца.

Тога ради вас молим да се обратите у Црмницу или на другу страну на вино и за ракију и да се уклоните од которскога пазара, докле видимо хоће ли се ћесаровци уклонити од Црне Горе и зла и хоће ли од боја учинити или неће. И сувише ја вас и свакога Црногорца молим и Богом заклињам да живите међу собом у мир и да без знања и договора земаљскога ништа не чините и ћесарске и турске људи не задијевате, да не изгубите милост од нашега Високославнога Покровитеља Великога Цара и Самодржца Всеросијскаго, у којега, по Богу, сва ваша узданица и освета стоји.

В прочем остајем ваш доброжелатељ

Стањевиће јулија, 11.  1805. ВЛАДИКА ПЕТАР

27 Благородна господо судци и правитељи

27 Благородна господо судци и правитељи

Ето иде тамо господин Губернатор с дружином, а ја вас свијех молим, да се лијепо међу собом разговорите за сваке после, и ако што находите, да је који други преступио преко заклетве и фалио, нека се покори пред Богом и пред својом дружином, пак то међу собом виђите и разсудите ви сами, да не излази на даље и пред овом господом офицерима и да ви други не суде.

Знате, пак, како је речено, да свака нахија избере по једног главара, који ће за неколико дана бити код мене. И ево је Црница изабрала сердара Пламенца, а Брђани сердара Бошковића, и Љешњани војеводу Ускоковића, него изберите и ви Катуњани и Ријечка Нахија по једнога чојка, како и остали што су их изабрали и код мене оставили, и наредите да у свако племе пође по један судник, да преброје, колико се у које племе и село находи јунаках, који носе оружје.

В. Прочем љубезно вас поздрављајући остајем ваш доброжелатељ

ВЛАДИКА ПЕТАР

На Стањевиће маја 7.  1805.

26 Бјелопавлићима, Пиперима и Пјешивцима

26 Бјелопавлићима, Пиперима и Пјешивцима

Часному господину оцу игуману и прочим духовним и мирским чиноначалником и свијема Бјелопавлићима, Пиперима и Пјешивцима поздрав.

Разумјели смо, што сте учинили од Везировића и како сте се сдружили с никшицкијема Арбанасима и остао сам жестоко увријеђен, будући су то ствари супротивне Високославноме мојему Покровитељу, Великому Александру Императору и Самодршцу Всеросијскому. Ја сам писао толико књига на различита мјеста, такођер и вашему игуману Петронију, да би он совјетова вас и научио, да стојите с миром и да се прођете од јединства с Арбанасима. А сувише јесам на исти начин говорио и некијема главарима, који су к мене доходили, као што сте и разумјели од Новака Бегова... ево дакле видим, да су сва моја... и моје науке остале без користи... мојега и свијех главара црногорскијех... и прогнали Везировиће... знате да ни ја, ни ово правитељство, нити црногорски народ на ове ствари с вама пристати нећемо, али хоћемо да чисто знамо, ко је человођа пред том војском био, ко је војску купио и ко је јединство с Арбанасима чинио и за које узроке, јербо очито видимо да то не може народу херцеговачкому него велико зло и несрећу донијет.

Ово ви пишем... веома срдит и немиран... у пространо разговоримо и да реч...

И да сте здраво!

У Брчели 25. марча 1805. ВЛАДИКА ПЕТАР