182 Цеклињанима

182 Цеклињанима

От Нас Владике Петра

Благородној Господи Главарима и старјешинама и свијема Цеклињанима поздрав.

Ја сам вама и Љуботињанима у толико путах писа и моје калуђере посила, молећи једне и друге и заклињајући да се не кољете, но све моје молбе и заклетве остадоше залудње и безкорисне, докле ето би толико зла и крвопролића на једну и на другу страну. Пак ни то није доста што један другога кољете, него свако остало зло и безаконије чините, не бојећи се ни грехоте ни срамоте никакве, него и сувише тога кликујете друга племена и друге људи, што више можете, да ви се помогну клати и да они једни друге кољу. Да можете и Турке бисте довели и не бисте помислили да би то за вашу обшту несрећу и погибељ вјечну било, само да насладите ваша срца вишим крвопролићем и вишим безаконијем и злочинством, а не знате да све сами себе чините и да једни друге истражит нећете. Спомените се, о Цеклињани, да су Љуботињани вама браћа, а ви Љуботињанима, и да њихово зло не може вама никаквога добра ни поштења донијети, ни ваше Љуботињанима. Ја вас свијех молим и Богом Вседржитељем и Пресветом Богородицом и свом силом ангелском и архангелском и свијема светијема, који су од вијека Богу  угодили, пак и вашијем здрављем и вашом срећом и вашијем напретком и сваком вашом работом, коју љубите и у коју се уздате, у три пута и у три хиљаде путах заклињам да војске један на другога не купите, да бојеве оставите, да куће не палите и не ломите, да баштине једни другим работати не браните, да жита и лозе не сијечете и остале штете не чините, да жене пуштите нека иду за своје потребе куд хоће мирно, да их не тичете и да вјеру до јесени ухватите, а послијед вјере, ако не мога инако бити, страшно ми је и грешно рећи, али ме нужда нагони да речем изван мене и моје душе, могу се освете четама чинити без ком ... боја о мање зла и крвопролића. И која страна, оли које братство, или који чојек ове моје молбе и заклетве не послуша, такве остављам под најжесточајшим проклеством одлучене од свакога посла црковнога, да их сила божија порази и сокруши, да нигђе среће немају и да њихови домови остану пусти. И од ове књиге остављам копију у Канцеларију.

В прочем послуштм јесам доброжелатељ 24. јулија 1827.

ВЛАДИКА ПЕТАР