26 Бјелопавлићима, Пиперима и Пјешивцима

26 Бјелопавлићима, Пиперима и Пјешивцима

Часному господину оцу игуману и прочим духовним и мирским чиноначалником и свијема Бјелопавлићима, Пиперима и Пјешивцима поздрав.

Разумјели смо, што сте учинили од Везировића и како сте се сдружили с никшицкијема Арбанасима и остао сам жестоко увријеђен, будући су то ствари супротивне Високославноме мојему Покровитељу, Великому Александру Императору и Самодршцу Всеросијскому. Ја сам писао толико књига на различита мјеста, такођер и вашему игуману Петронију, да би он совјетова вас и научио, да стојите с миром и да се прођете од јединства с Арбанасима. А сувише јесам на исти начин говорио и некијема главарима, који су к мене доходили, као што сте и разумјели од Новака Бегова... ево дакле видим, да су сва моја... и моје науке остале без користи... мојега и свијех главара црногорскијех... и прогнали Везировиће... знате да ни ја, ни ово правитељство, нити црногорски народ на ове ствари с вама пристати нећемо, али хоћемо да чисто знамо, ко је человођа пред том војском био, ко је војску купио и ко је јединство с Арбанасима чинио и за које узроке, јербо очито видимо да то не може народу херцеговачкому него велико зло и несрећу донијет.

Ово ви пишем... веома срдит и немиран... у пространо разговоримо и да реч...

И да сте здраво!

У Брчели 25. марча 1805. ВЛАДИКА ПЕТАР

25 Посланица

25 Од нас владике Петра... Ивану и осталијем Пиперима... у Петровиће и Рогаме и у остал...

Ево чујем данас, како с мир... хоћете, но како се похајинисте... нашега честитога Цара Александра... наговору Турака подгоричкијех и спу... те главе ћерате, пљенове и свак... Пиперима и Бјелопавлићима чини... говорим друго, него само да... није то срећно и дуговјечно... под крилом Великога Цара... Црногорци и остала ваша браћа... Цар и турецки султан на... љубав и пријатељство и један... ништа, а Спужани и Подгоричани... изму испод крила росијскога Цара... воље и заповиједи цара Отмановића... знаде што они чине и како варају и мене... да замећу кавгу и зло међу Црногорцима и Брђанима... ни једному ни другому... Подгоричанима ...они својега цара не слушају... обратили, да се и ви од нашега Покровитеља и цара похаините и тако уједно... зло чините, које ви, ако Бог да, дуго дурати неће.

И да сте здраво!

1804.

24 Архимандриту Арсенију Гаговићу

24 Архимандриту Арсенију Гаговићу

Високопреподобњејши господин архимандрит Арсеније.

Примио сам ваше љубазно писмо, из којега видим колико сте ви ради о мојем здрављу и состојанију знати. Тога ради во удовољствије вашега желанија дајем вам на знање што ја, по милости Божјој, находим се жив и здрав; имајући чисту совјест имадем Бога помоћника и не убојус совјета нечастивих.

Што се пак тиче до ускоках, који, како ми пишете, робе сиротињу, сва Херцеговина знаде да сам ја свагда сиротињу бранио и да ми није на срце мања жалост за све оно што сиротиња под турску власт трпи, него ли за ово што ја у Црној Гори видим неустројено и што Црногорце допада, но што ћу да учиним ускоцима, који су из Херцеговине утекли у Морачу, људи зли и безбожни, а празни без никада ништа, а када они не пазе своју браћу и не спомињу турски јарам, кога су, што је рећи, још јуче носили и кога њихова браћа и данас носе на врат, ко ће их од таквога злочинства устегнути; они су од мене и од Црне Горе далеко, не слушају никога. Ја сам све начине употребљавао да их од тога злодјејанија уставим, али се неколика злочинца уставити не хоће и тако не могу учинити друго, нако да пошаљем војску на њих, а за послати војску шћело би се не мали трошак, којега ја не имам, будући ми народ не даје ништа и не иштем да ми даде икакве ствари, нако само да прекрати междусобно крвопролиће и остала безакона дјела и да у миру и у љубави христијански живи. Од када су Требјешани добјежали к нама у Бјелопавлиће и по том у Морачу пошли и собрали остале ускоке око себе, ја сам претрпио довољно и труда и харча за учинити им добра како људима који не имађаху ни мјеста ни прибјежишта, а на сврху некизи с њиховијем сердаром, којему сам више љубави и добра учинио него ли иједноме главару од Црне Горе, вратили су ми свакијем злом и безчестијем. Пак се ви тужите на ускоке, а ево чујете, чули сте и приђе, што сам ја од ускоках дочекао. И не чудите се, мој драги оче архимандрите. Ми смо Срби такови, не знадемо нити хоћемо знати друго, нако један другога гонити и у несрећу и безчест постављати, и што који више ради за добро општенародње, то се више завист против њега вооружава, која у српском народу, како и у греческом, гордост царује. Казаће вам Голуб на изуст за све остало што бисте жељели знати, а ја остајем, љубезно вас поздарављајући, и јесам Цетиње,

Августа 31. числа 1804. Года.

Ваш доброжелатењ М. Черногорски Александра Невскога Каваљер ПЕТАР ПЕТРОВИЧ 

23 Објавленије

23 Од черногорского Митрополита и Правитељства објавленије.

Будући Јего Величеству Всемилостивјејшему Покровитељу нашему Великому Государју, Императору и Самодержцу Всеросијскому Александру Первому благоугодно било уредити консулат у цесарокраљевски град Котор и поставит у њем природнога росијскога властелина, Господина Алексија Јосифовића Мазуревскога, за обрану и за сваку потребну и пристојну помоћ нашу и свега нашега црногорскога и брдскога народа, находјашчаго сја под високославни... Јего Величества покровитељством. Тога ради и објављујемо чрез сије писаније у сваку нахију и у све кнежине и у сва села, такођер и на пазаре и на свако мјесто, нека сваки, који чује и разумије, колико се у овоме писму каже и наређује:

Прво: Господин росијски консул, будући на такво мјесто, на којему он представља лице истога Цара, нашега заштитника и покровитеља, то како господа чиноначалники тако и сваки остали Црногорац и Брђанин остаје у дужност не само реченога господина консула љубит, поштоват и достојну чест и стиманцу на свако мјесто, ђе се ... наносит, него и сувише слушат и чинит, што би ... знајући ми истинито да његове наредбе не могу... за обште народни мир и тишину и за прикратит ... и смутње.

Друго: По овоме садашњему објављенију... да забрањива се свакому малому и великому Црногорцу и Брђанину да ни један не може ходити јавним оли тајним начином проз Котор или у друге градове и мјеста од... приђе него се јави Господину Росијскому Консулу.

Треће: Сваки Црногорац и Брђанин, који има тражити коју му драго ствар од судитах цесаревијех, то да не тражи самовољном осветом, него судом, како и у нашем законику изговара, то јесте нека прво своје разлоге чисто и праведно прикаже црногорскому правитељству, које ће бити у дужности писати господину Консулу, а Господин Консул требоваће... цесарокраљевскога правитељства, да позове своје судите и да да праведни суд и удовољствије Црногорцима. Тако на исти начин Правитељство Црногорско ваља да одговара и чини цесарскијем судитима и на ови начин биће на обје стране мир и тишина сусједска, како је Богу и обојим императорским дворовом благоугодно.

Четврто: Како на пазаре, тако и на свако друго мјесто, а навлаштито Котор, нека сваки иде честно и поштено мирнијем... ако ли би којему Црногорцу или Брђанину од којега цесарскога чојка учињена била која велика напаст и кривица, нека прикаже Господину Консулу, који је навлаштито послат за обрану нашу и који ће ... освету за увријеђенога Црногорца или Брђанина, а да се он својевољно не свети. И сваки нека добро пази да се не буде почетак од икакве смутње на његову страну и да не остане кривац и одговорник суду.

Числа, 14. августа 1804. Года. На Цетиње.

Митропопит и каваљер ПЕТАР ПЕТРОВИЋ  

22 Главарима

22 Главарима

Благородна господо судци.

Ето видите јунаштво, које учинише Милићи пред Котором, а Цеклињани и Добрљани пред Светом Ћеклом; ово је заклетва црногорска и ово је добро, којега они ишту, нека се њихови душевни и тјелесни злотвори веселе њиховој срамоти и вјечној погибељи, и нека им Бог да подјелу, како су и заслужили.

Пошљите дружини да дођу к вама свиколици што приђе може, изван Цеклињанах и Добрљанах, да се договоримо како ћемо чинити, зашто нећемо још тако оставит, како зли људи мисле; а имадем с вама и другога разговора, који јесам и остајем ваш доброжелатељ.

На Стањевиће ВЛАДИКА ПЕТАР

Јулија 15. 1804. 

21 Црногорцима и Брђанима

21 Црногорцима и Брђанима

Петар, Божијеју милостију православни Митрополит черногорски, скендеријски и приморски и Росијскога Императорскога ордена Славнога и Великога Књаза Александра Невскаго каваљер.

Благородним и почтеним господам чиноначалником и прочим главаром и старјешинам и всјем во обште Црногорцем и Брђаном у све нахије и у сваку кнежину објавленије.

Будући Јего Величанство Всемилостивјејши Покровитељ наш Велики Господар Император Всеросијски Александер Први уредити благоизволио консулат у Котор, и послати у њему консула природнаго росијанина Господина Алексија Јосифовића Мазуревскога, који по Царевој вољи и заповиједи имаде пазити и у сваку потребну згоду бранити и заштитити православне народе христијанске, а особљиво Црногорце и Брђане, који су одавно усрдијем и вјерношћу привезати к Височајшему Всерусинскому Престолу.

Тога ради за радост и веселије с овијем писмом објављујем вам ове нове милости царске, у којијема стоји срећа, чест и благополучија ваше, које имате примити с највишијем благодаренијем вашим, приносећи непрестано теплија молитви о долгољетном здравији и царствованији Всемилостивјејшаго добротворитеља, заштитника и покровитеља своје ... задржавајући себе у пристојне начине од... љубави мира и послушанија, настојати и радити... прије да заслужите више милости и помоћи царске, коју ви ја од свега срдца желим.

ПЕТАР ПЕТРОВИЋ

И в прочем остајем ваш доброжелатељ.

Цетиње М. јула 1804.

20 Бокељима

20 Бокељима

Петар Божијејумилостијуправославно-восточногвјероисповједанијаМитрополит черногорски, скендеријски и приморски и Росијскаго Императорскаго ордена Свјатаго Књаза Александра Невскаго кавалер.

Благородним и почтеним господам духовним и мирским чиноначалникам и всјем во обште православнаго восточнаго исповједанија в Епархији нашеј живушчим Христијаном о Господе здравствовати и радовати се.

Извјестно јест многим между вами, а особито грбаљској комунитади, у каквоме се бићу нахођаше Степан Вучетић, када назад петнаест годиштах добјежа к мене из Манастира Ластве и како сам ја њега примио и не само од његова тужнога бића избавио, него и сувише на степен архимандритски узвисио и народним послаником к Росијскому Височајшему Двору удостојио; то је свим вам довољно познато. Но како благородној души человјек све што на виши степен у господство и у власти излази и колико се у вишему богаству и срећи находи, толикођер он све веће иште приличне његовоме благородству начине за потврдите своје достојинство благодејанијем, милостију и кротким живљењем, а најпаче благодарним срдцем к својему благодјетељу, тако и неблагородни чојек, кад се види из нискога бића уздигнут ђе се није надао, заборави и Бога и душу, камо ли неће заборавит свога благодјетеља, пак на крилима високоумља или, љевше рећи, пребезумне гордости безобразно летећи како и речени Вучетић пакленим и отровним духом из његове утробе дише.

Ја не спомињем клетвопреступнога Вучетића неблагодарност и смутње што је чинио, будући то цијели народ од Приморја и Црне Горе види и знаде, нити хоћу бројити његове неизбројене лажи и неправде, које се није устидио противу исте своје совјести измислити, за омразит мене и љубезно моје отечество при Височајшему Императорскому Двору, којему смо с непоколебимом вјерносћу у деведесет и три годишта при свакој потребној згоди нашијем животима и крвљу усрдно служили и којему и на данашњи дан служити желимо. Али врх свега тога имаде Бог и наш Всемилостивјејши Цар и Покровитељ Александар Први судити, но у томе ни ја нити господа општенароднога Правитељства нашега не можемо трпјети то што Вучетић, будући се открио јавним издајником и непријатељем цијелога народа нашега, не престаје различитијем начинима и ден и ноћ уносити у нашу земљу превелике смутње и неслогу, за разорити наш опћени мир и тишину и за наострит они крвави меч од междусобне рати, који сам ја послије много мога труда након шеснаест годиштах при помоћи с благородном браћом главарима затупио. Тога ради он Вучетић, самозвани лаже-Вукотић, по сили законах црковнијех, властију ми од Бога даноју, лишајет сја и јест лишен архимандритскога званија, такођер свештеническога, дјаконскога и полдјаконскога и калуђерскога чина на такви начин да он, уподобивши се Јуди предатељу, оглашени злодјеј, остаје по данас извржен између свјашчаническога реда и дружества, свезан вјечним проклетством јако законопреступник и јавни возмутитељ народни. За то дакле всјем духовним и мирским и всјем вообште мужескога и женскога пола возљубљеним Христијаном и Христијаницам у свој Епархији нашој објавленије чиним и архипастирски под жестоким проклетсвом говорим и запрештајем, да не би који вишепоменутоме растриженику Вучетићу икакве почести и стиманце свештеническе учинио или од њега благословенија примио, али икаква дружества и договора јавнога оли потајнога с њим имао, него се уклањат од њега, како од кривоклетника и злонаравнога смутљивца, који не мисли за друго, нако да с лажима утврди своју срећу врх несреће и срамоте свега нашега народа, како је то свакоме отворено видјет.

В прочем препоручујући вас мшостивому покровитељству Божију, остајем ваш истинити доброжелатељ,

6. марта 1804-го Года, Вишеименовани Митрополит,

ПЕТАР ПЕТРОВИЋ

У Црној Гори, на Стањевиће

19 Црногорцима

19 Црногорцима

Благородна господо судци и прочи главари и остала браћо Црногорци!

Ето, како дођосмо у Брда, тако не само Бјелопавлићи и Пјешивци приступише к нама и суд прихватише, него и сваки Хришћанин од Ерцеговине управ до ријеке Таре једва и дочекаше да к нама дођу; такођер и Турци који стоје у Жупу Нишицку. А кад дођосмо у Пипере, шиљасмо људи и књиге к Ћурашковићима и осталијема Пиперима, који су от нас отступили и у Турке пошли, да се поврате и приступе к нама, да их умиримо с њиховом и нашом браћом Црнцима и Стијењанима, и они испрва обећаше, пак ево на сврху преварише и пођоше у Подгорицу к бегу Османагићу, који им много лаживога обећава и књиге пише да ће им дати војску на Црнце и Стијењане, пошто се ми вратимо; а кад би ова два племена разурили, то би за нашу земљу било зло велико и несрећа, а сувише грдило и срамота вјечна. Него, браћо, за Бога, сад оли икад устаните и кад чујете машкуле, скочите јуначки: нека иде Црница и Ријечка и Љешанска нахија и с њима Цетињани, Његуши и Ћеклићи на Бери, а остали Катуњани к нама, да не пуштимо Турке у наше границе, него да границе и мјеста наша утврдимо, а хајине и земаљске издајнике да кастигамо с помоћу Божјом, како буду заслужили.

В прочем остајемо ваши доброжелатељи

У Пипере ВЛАДИКА ПЕТАР

Нојемвра 17. -1803. года. са свом дружином и са свијема Брђанима, који вељубезно поздрављамо и чекамо наречена

18 Грбљанима

18 Грбљанима

Неописано тиранство и самосиност вашијех деспотах, а навлаштито Бошковића и Љубановића, будући се сваки дан простирало на уграбљеније туђијех земаљах и њиховога сиромашнога имућа, принуди мнозину и ваше комунитади просити у врховнога од провинције заповједника господина ђенерала Бради обрану и правосудије врху њиховога жалостнога бића. Не находећи икаквога милосрдија ни утјехе, принуђени бише с горкијем плачем и сузами приходити к мене како духовному својему пастиру, молећи ме и заклињајући ранам Христовим или да их препоручим реченому заповједнику е да би се смиловао на њихове правице погледати и достојно правосудије учинити, оли да их пуштим преко Црне Горе с женом и дјецом у турску земљу бјежати.

У овакве жалостне згоде не би могло, мислим, ни само варварско срдце остати да не оћути у себе по человјечеству неко увријеђење и болест, гледајући њихове сузе и слушајући њихове тешке муке и невољу, које су под јарам кнежевски трпјели. Ја сам размишљао врху моје пастирске дужности и врху свега што би се догодило, кад би они у турску земљу пошли и нијесам допуштио да пођу. Међутијем моје препоруке до ђенералске власти нијесу престале ходити, но не будући ћесарокраљевски закони, него которски над вами, ходили су безкорисно. Ваши новци, које су ваши деспоти из вашега крвавога зноја из вашијех мозољах изтијештали, јесу највиши непријатељи ваши, и тако вам не остаје друго нако междусобни мир, љубав и тишина обћена, докле ваши праведни разлози изиду пред ћесарокраљевским двором, од којега се ви истинито надате правосудију, милости и покровитељству. У толико свакога молим и Богом заклињем да не би који икакве смутње чинио или један другога за какву малу али велику ствар позивао, него све да оставите до нове краљевске заповиједи и уредбе од суда и правде. Иза тога биће свакому слободно приносити своје разлоге пред краљевским судом, а не пред которским, који изван сребра и злата и собствене своје користи ни у чем правице не находи. Ја знам да вас деспоти ваши и которска властела називају ребелима, будући су сами ребели и даве и страше комесаром, а сами се от њега тресу и плаше, бојећи се својијех дјела. Дај Боже, да дође и комесар, а свима, како они говоре, то ће бити ваша обрана и срећа. У толико вас опет архипастирски совјетујем да будете у љубави и у сваки поштени начин са сваким мирно.

В прочем остајем На Стањевиће, Јулија 1802. года.

ваш доброжелатељ ВЛАДИКА ПЕТАР

17 Попу Стевану Ковачевићу за Бањане и Граховљане

17  Попу Стевану Ковачевићу за Бањане и Граховљане

Драги попе Стеване.

Примио сам књигу од Мухамед бега Сулејманпашића, сераскера херцеговачког из... на коју сам одговорио како ћеш видјет из копије от мојега писма... исту ти шаљем. Него поздрави Граховљане и Бањане нека се владају мудро и разумно, и нека се напријед прођу от свакога рђавога посла, да с миром стоје и да себе чувају. Ја се надам да та војска, те је Дробњаке разурила, неће на вас доћи, али вазда ваља стојати на опаз и чувати се од зла, од којега да Бог вас сахрани свијех, којему ве препоручујем и остајем твој доброжелатељ.

На Цетиње, Јула 30. 1801.

ВЛАДИКА ПЕТАР

16 Бокељима

16 Бокељима

Петар, Божијеју милостију православнаго восточнаго исповједанија смирени Митрополит Черногорски, Скендеријски и Приморски и Всеросијскаго императорскаго ордена свјатаго великаго књазја Александра Невскаго кавалер.

Понеже православнаго восточнаго неунијатскаго исповједанија у цесарокраљевски град Котор живушчија христијане, не имјејушчи но токмо једину и то весма малују и тјеснују церков свјатаго апостола и евангелиста Луки храм, в којем ни четвертаја част народа в молитвеноје времја к богослуженију помјестити сја не может, испросивше чрез находјашчаго сја в оном грађе команданта и каваљера Томаса Бради полноје дозволеније, којего они прежде от венецијанској републики имјети не могли, намјерени ниње при сем дозволитељном случаје онују церков јелико довљејет распространивши возобновит. Но будушти сили их к совершенију того свјатаго и богоугоднаго дјела весма сут слаби и недостаточни, того ради призираја на прошенија их и набљудаја должност пастирскаго званија, простирају чрез сије писаније вездје к високим и знаменитим и духовнаго и мирскаго чина богољубивим господам и госпожам и ко всјем вообште свјакаго званија једновјерним собратијам, љубљашчим Христову церков и благољепије јеја, усердњејшија препоруки и моленија моји, да би од богоданаго имјенија на созиданије сего храма возможноје веспоможеније учинити не отрекли се. К тому же јешче в сеј књизи, по ниже писаној форми сопственоручно имја своје с означенијем подавајемаго числа новца написат благоволили, зачто они христијани обвјазани будут таковим благодјетељам вјечноју благодарностију и о спасенију душ тјех доброхотних детелеј теплија и свјашченија ко всешчедрому Богу возсилати молитви.

Дана сија просителнаја књта рукоју нашеју потписана и печатом обичним утвержденаја в богохранимој Черној Гори, при митрополитској катедралној резиденцији на Цетиње, маја 9. числа, љета Христова 1800.

ПЕТАР ПЕТРОВИЧ 

Секретар: ђакон Алексије.