Жалба на Поборе V

Адреса: Прес[вије]тлому о преу[звишено]му г-дну, г-дну Гаитану Миноти про. стра. от Боке и Арбаније у Котор.

Пре[свије]тли и преу[зви]шени г-дне, г-дне,

Има пасане осам годишчах да сам дао Поборима, на молбе Дамјана Николина и осталијех горњијех и неколико доњијех Поборах, једно кандило из церкве от цекинах 60, али и више да изваде верху њега коју аспру у њиховој великој потреби, будући им бјеше дошло от глади умирати. И премда су ми писмо учинили да ће га исто годиште первијем фрутом откупити, ето се и сада находи у г-дна кнеза Воина Бојковића заклађено. А они за то и не мисле. Тога ради, свесрдно молим ваше преу[зви]шење да бисте задержали поборске плате и чинили ови заклад откупити, зашто ако смо дужни у потреби и чинили ову заклад откупити, зашто ако смо дужни у потреби помоћи, али нијесмо своје изгубити. Нуђени су били от мене у више путах, но све безкорисно, изговарајући се да не могу и не имају су чим откупити. Ја сам терпио, али видим да своје закладе откупују. И зато сам принуђен ваше преузвишено госпоство трудити, који остајем  на ваше заповиједи покорни и держани слуга.

На Стањевиће, мађа 20.  по сербски 1791.    Петр Петрович

Жалба на Поборе IV

Адреса: Пресвијетли и преуз. г-дин, г-дин провидур страорден[а]риј от Боке и Албаније над Новијем и Будвом.


Пресвијетли и преузвишени г-дне, г-дне,

С овијем мојијем понизнијем писмом не манкајем дават вашему пресвијетломе госпоству досаду, како се находио код нас у наш манастир Вуко Шканата ис Поборах по којему су ми послати били једни сахати ис Котора који сахати су дати мојом руком Јаку Завановићу  да их да мајстору понаправит зашто су били поштећени. Тако је Јако и учинио. И пошто су понаправљени дао их је вишереченоме Шканати да ми их донесе, а он их дао г-дну кнезу Марку Љубановићу  за баштину у осам цекинах. А сада се Шканата находи у Котор. Поша је виђет брата који је у арест. Зато молим ваше пресвијетло и преузвишено госпоство да бисте га заповиједали ставит у тамницу код његова брата докле ми сахате врати. Надам се да ћу ову милост и љубав от вашега пресвијетлога госпоства имат, који остајем са свом стимом и респектом подписујући се в. п. и. госпоства покорни и понизни слуга архимандрит.

Јуња 22.  1782.           Петр Петрович              

Жалба на Поборе III

Во  име Х[рис]та. Амин, на 1792. ђенара 29, на Стањевиће.

Да јес веденије васакому суду и г-дру пред ким изиде сије писаније, како имаше порок и деференцу од много зелах, главах, ранах, пленовах и осталијех очитијех работах, а то Мартиновић од Цетиња, а з друге стране Побори. И тако бише контене обије парте ставити међу собом суд двадесет и четири кмета.

Г-да кметови по имену: г-дин влад[и]ка Петар и г-дин гувернатор Јован Радоњић, поп Јово Абрамовић, војвода Вуксан Милић, Раде Горчинов, кнез Иван Мартиновић, Новак Жутковић, Андриа Марков, Саво Марков, Нико Борета, Марко Петров и остали који се намјерише двадесет и четири, којизи бисмо звати и дођосмо на мјесто одабрато Стањевићи. Сједећи ми више речени призвасмо обије парте пред нама и њих разлоге говорише, колико имаше и ктјеше. Ми више речени, потанко разумијући њих разлоге, разбистрисмо и судисмо главу Јова Ђаконовића, која бјеше најприђе погинула од руке Јова Никова Мартиновића, ш његовом браћом Цетињанима кервих 12, мекосмо нашу, осташе франке =8; у другу, судисмо сина Јова Попова и сина Ива Зеца пребисмо за главу, а бјеше ранах цетинскијех = 7, а поборске четири пребисмо четири за четири, осташе цетинске три, које судисмо франке двадесет и четири хиљаде; а што бјеше узет плијен Јова Никова Мартиновића бравах осамдесет и седам, које уцијенисмо сваку по дукат да му Побори плате; а што бјеше исти Јово с Цетињанима узео плијен Ђаконовића бравах = 1940 [!], то судисмо како и оно сваку по дукат, да плате Баице два дијела а Донокрајци трећи дио од главе Јова Ђаконовића, како су били дружина;  а судисмо што бјеше Ђаконовић ударио жену Јова Никова франке дванајест хиљада, а што искаше Јово Ников покујство, такођер и Ђаконовић искаше од Јова Никова што му бјеше појате жега и остале штете чинио, то пребисмо једно за друго; судисмо десеторо говеди Николе Савова и Бевенино једно на Баице цекина 22; а судисмо и глобисмо Поборе што бјеху издали Гербјанима цетинску стоку цекина франкијех двадесет, а што бјеше син Ива Зеца претерга вјеру и сам погинуо, судисмо цекинах двадесет; а судисмо што бјеше Ђаконовић посија у Доле арђаве ријечи противу Јова Никова, ако се нађе чисто да је истина, цекина франкијех дванајест; судисмо што бје[ху] Побори сломили корита и затисли воду на Трешчаник, а Цетињани Поборима сломили млин, то пребисмо једно за друго; а рекосмо што се нађе цетинскога оружа, или аспре, узето у ћесе у Поборе, да се врати, а кућу и сва добра Јова Никова што има у Поборе, то остависмо у слободни начин, да је његово либеро. За све стабилисмо и умирисмо, а кумства и побратимства како је начин од земље да изверше.

Писах ја поп Андрија Углешић, како један од кметовах, које ће бити потписата од г-дина владике.

Ја влад[и]ка Петар Петрович потписах и потвердих ово писмо и која парта не послуша и не пристане, да је од Бога проклета.

Жалба на Поборе II

Адреса: Пресвијетлому дјејствиму губернијаму совјетнику и окружному војеводи, господину Плушк, у Котор.


Пресвијетли Господине,

Ја сам желио, како је у почтењејшеје писмо ваше под число 7042/677 означено, да манастир мој на Стањевиће опет у пратику остане, не за други узрок нако зато једино што ја имам земље у Маине и Поборе и што се он находи до саме цесарско-краљевске границе, но не у цесарску границу како ми ви пишете, али сам оно желаније принужден био оставит, видећи да ми на сваки начин не служи пратика ни манастир од самосилства поборскога, како сам в. п. госпо[ст]ву у прво моје писмо сего теченија 7-га числа отпушченоје јавио, уздајући се да ћете ви, господин капетан, прекратит све оне непријатне случаје које би из онога или из другога самосилија возпосљедовати могли.

С обичним почтенијем чест имам бит вашега пресвијетлога госпоства покорњејши слуга черногорскиј митрополит.

Цетиње, 13-га/25. децембра 1819-га  Петр Петрович

Жалба на Поборе I

Адреса: Пресвијему г-дину губернијаму совјетнику и окружму војеводи г-ну Плушк, у Котор.

Пресвијетли Господине,

Имао сам чест примит почтењејшеје писмо ваше под Н° 6263/620 писано поради случаја који се 28 га числа прошлаго нојембра на Стањевиће догодио међу управитељем монастира мојега попом Јоком Јовановићем и њекијем Вуком Чалмаком из комуна поборскога.

Ја из содержанија овога писма видјети не могу да вам није рапортовано онако како је било, но како су Побори кћели и није ми то за удивљеније, јербо знам да истина до вашега знања не може бит донесена, нако да се открије да речени Чалмак не би дерзнуо моју дубраву више самога монастира сјећи и брањевину харати, да није видео и остале Поборе да су тако чинили, нити би се уканио на врата от мојега и народњега манастира и у нашу границу упалити пушку да бије моје људи, да није узео изглед от другијех а особливо от Ђикана Воинова Зеца, који се научио не само сваке штете и пакости чинити, него и сувише моје слуге пушкама ћерати и моје свештенике безчестит и на мејдан позиват; једним словом укратко рећи, да моји људи, који су у Стањевиће живљели и који данас у њима живе, нигда ни при једному владању, која су у сусједство наше била, нијесу терпјели оно што у садашње вријеме сваки ден све више от Поборах терпе. И ако, ваше пресв госпоство, не покарате речене пушкатаре и не прекратите толике пријетње и толико самосилство поборско, не може бит да моји људи не бјеже из Стањевићах оли да не гину от Поборах; но или једно или друго буде, ја ћу бит принужден просит у  височајших императорских дворах заштиту и правосудије, које с отличним почтенијам чест имам бит вашега пресв госпоства покорњејши слуга черногорски митрополит.

Цетиње 7/19 децембра  1819    Петр Петровић