211 Главарима

211 Главарима

Благородној господи главарима.

Ево вам новине од рати русијске и турске, које можете истинито вјеровати и свакому љубитељу општега христијанскога добра слободно објавити.

Руси су освојили сву Каравлашку и Карабогданску и пошто су преко ријеке Дунава бојем срећно пријешли, узели су силом својега оружја све земље и градове до Једрене, ђе је било више од четири стотине хиљадах турске војске, а русијске сто и шездесет и шест хиљадах. Ударе се на поље два сахата далеко од Једрене и ту је био страшни бој и велико крвопролиће цијели дан. На сврху Руси, с помоћу Божјом, разбију и прожену Турке; једни побјегну пут Цариграда с њиховијем царем, који је био дошао близу своје војске да наредбе даје и да војску соколи, а остали се разбјеже куда је ко мога бјежати. И тако Руси, благодарећи Бога, уљегу у Једрену и ту је у истину био рањен царев брат, велики књаз Михаил Павловић и пошто је рану добио, није пуштио сабљу из руке за два сахата, ни отступио од својега мјеста, него ране фацулетом затиснуо и свеђер напријед ходио, докле се пренемога и с коња пануо. Тада су га солдати узели да га носе, но и тада није преставао говорити војски: „Јуриш, јуриш, напријед, добиће је наше”. Ту су се били велики принципи и генерали ка и прости солдати, и ту је био наш љубезни Алексиј, син покојнога Карађорђија, великога српскога витеза, су дванаест хиљадах волонтијерах или рећи војниках који су добровољно пошли да се с Турцима бију. Ово је било до Илина-дне и потадер пошла је морем и сухим велика русијска војска на Цариград, ђе се сва турска војска скупила. Говори се да су Руси узели Бујрук-дери; знаћемо за мало времена је ли ово за Бујрук-дери истина.

Ја крепку у Бога узданицу имам, да ћемо... генерала Мануилова родом Србина и сина... с војском у Србију, пак и у Босну и Херцеговину; ...па нека пазе Црногорци и Брђани у какво ће ... остати ратујући једни с другијем и како ће се пред Русима и пред Србима приказати, да не остану задњи од свакога у вријеме кад би могли најпрви бити, да хоће слогу и послушаније имати. Но ја знам да има људих, који неће ни вјеровати

ово што ви пишем, ни послушати што ја за опште народно добро говорим, и тако ми не остаје друге, но ако жив дочекам да Русе видим на ове стране, како се у Бога уздам да ће доћи, онда ћу приказати свачија дјела од послушанија и слоге, оли од непослуха и самовољства.

В прочем остајем ваш доброжелатељ

На Цетиње, августа 19. — 1828.

ВЛАДИКА ПЕТАР