32 Митрополиту Херцеговачком

32 Митрополиту Херцеговачком

Високопреосвештењејши владико во Христе брате љубезнејши.

Примио сам почтењејше писмо Вашега Преосвештенства 27. числа минувшаго октобра писано, но везирску бурунтију, коју ви у истоме писму спомињете, получио нијесам. А што ми пишете да се нека чест ваше епархије блистателному двору Отмановића нашла отслушна, ја то први пут од вас разумијем. Што ли ми дајете на знање да је преузвишени везир босански цареву сабљу припасао да сијече непокорне људе за њихову невјерност, то ће бити за утјеху и покој ваше епархије, која мислим једва и чека да тако буде, јербо праведни од Бога даровани честитому цару Отмановића суд ваља да хоће најприје искати да чисто види и разабере како је што било и на који начин происходило, а када све истинито познаде, не може бити да царева сабља и кастиг најприђе не пане на оне, који цареву рају разгоне и који су од давна времена узели савршено самовољство и заборавили суд и све царске користи и заповиједи, не пазећи друго, нако само како ће који боље своју кесу напунити и жалосну рају више утијеснити, докле и остале Турке у самовољство распустише, од којега непрестано происходи грабитељство и свако злодјејаније, како и сами видите. Ево, Преосвештењејши владико, што је привело вашу епархију у такво жалостно состојаније, у којему се она находи, са не моје дозвољеније, ни седам Брдах нашега пограничења, како ваше преосвештенство по неосноватељному слуху пишете. Ја с моје стране крепко сахрањивам све оно, што се пристоји утврђеној међу мојим високославним покровитељем Великим Александром Императором и Самодржцем Всеросијским и вашим честитим Султаном пријатељској дружби и срдечно желим што би и од стране нашијех сусједах равнијем начином учињено било, али они тога не пазе него безпрестално ударају на наша погранична мјеста, како и текућега мјесеца 3. числа што ударише Спужани и Подгоричани с војском и под заповијед бега Османагића и Селим аге Мећикућића и опалише једно наше гранично село у Љешанској Нахији, ђецу поклаше, стоку плијенише и људе побише. Муса, наречени Каурин из Никшићах, био је человођа пред Дробњацима и узео дио и старешинства и плијена и сувише три вола, пак ето га у Никшиће код капетана Мушовића, који му обећаје с агама стотину златнијех цекинах, ако му донесе главу од којега црногорскога али брдскога главара. Сад разсудите је ли ово пристојно дружби и пријатељству нашијех царах и могу ли крајичници у миру стојати, када властници овако чине. Ви знате колико је ускоках од зулума из Херцеговине међу ове камените горе на погранична мјеста за досаду моју и овога народа добјежало, који не имајући о чем живјети, не слушају никога и не мисле за друго него како ће што уграбити да од глади не умру и како ће својим мучитељем отмастити. За искоријенити, дакле, ово и свако остало злодјејаније и смутњу у Херцеговини и за учинити мир и тишину сусједску међу Црном Гором, Брдима и Херцеговином, то стоји у преузвишенога везира босанскога власт и вољу и у његово мудро владање и правосудије. А ја ћу бити свеђер готов на све оно што се до моје дужности тиче и ви ћете, љубезнејши брате, од Бога примити благоје воздајаније и од својега цара и везира помилованије, ако до њихова знања донесете то што се чини вашему стаду и раји царевој у Херцеговини и што уноси међу нашијем и вашијем краичницима немир и мутњу.

В прочем остајем ваш доброжелатељ,

Новембра 1805.