Ну послушај, драги побратиме,
Или брате, прељубазно име!
Ере ћу ти истину казати,
Но запази, нећеш се кајати
Што су давно рекли и казали
Мудри људи, који су познали:
Да у Турске и у љуте змије
Хришћанскога пријатеља није,
Ни разума бистра у пјанице,
Ни у лажи тврде узданице;
Ни вјернога друга у страшивца,
Ни поштена чојка у свадљивца;
Не уздај се, брате, у лакомца,
Одступиће и од Бога творца,
Од закона и од своје вјере,
Неће пазит оца ни матере,
Отачаства, рода, ни племена,
Јер не љуби части ни поштења;
Нако благо, да се обогати,
И зато ће свакога продати!
Ово велим само за лакомца,
За лакомца, љуцкога трговца,
Који љуби благо преко мјере,
А продаје вјеру у невјере,
Вјеру драгу отачаства свога,
Најпослије и себе истога!
Пак остаје така издајица
Како тужна, лакома лисица,
Кад на маму буде преварена
И у ломна гвожђа ухваћена;
Да се трже, сама себе глође,
Докле ловац изненада дође,
Па је дрвљем и камењем туче,
Најпослије и кожу јој свуче.
Свакоме се тако догодило,
Коме опште добро није мило,
И који ће бити издајица,
Да га божја сакруши десница!
А ти, брате, здрав и весел буди,
За потребу немој жалит труди!
Слушај мудре, а мало бесједи
И хришћанским путем себе води.
Који млого збори без разлога,
Кајаће се од говора свога;
Кад што речеш и кад ријеч дајеш,
Пази добро, да се не покајеш:
Срамота је сада ријеч рећи,
Обећати, па се покајати;
Коноп веже коње и волове,
А поштена ријеч витезове.
Држи слогу, а моли се Богу,
Љуби добро и драгу слободу;
Добро, рекох, а не самовољство,
Ни лаживо клето лицемјерство;
Пази ово моје говорење,
Биће теби радост и поштење,
А у туђе поштење не тичи,
Но се радуј, весели и дичи,
И кад видиш поштена главара,
Војеводу, суђу, ал' сердара,
Добра чјка, ал' разумна кнеза,
У народујунака витеза,
Или частна, мудра свештеника,
Што је добро, то је општа дика.
У народу што је од потребе:
Поштовати старије од себе,
Мудре људе, праве савјетнике
И војнике, храбре начелнике.
Ако хоћеш бити многољетан,
А на овај свијет пуно-срећан:
А ти поштуј драге родитеље
И духовне оце, учитеље,
Да благослов од Бога получиш.
А и вјечно блаженство добијеш;
Да нам Бог да свијем православним,
Ја из свега мога срца желим.
У хилебна и лукава друга
Стоји немир, свако зло и туга.
А шпијуна и вјероломника,
Хришћанскога рода издајника,
Који свађа браћу из подмукла.
Њега хрђа и несрећа тукла
И божја га поразила рука,
Ка'но клета Бранковића Вука!
Бјежи од тих, ка' од змије љуте,
На зло какво да те не напуте.
Ни то, брате, добар јунак није,
Који браћу и земљаке бије
И замеће кавгу у дружину
И у родну своју покрајину;
Но се онај јунак може звати,
Који ј' кадар храброст показати
Пут злотвора, кад зове свакога,
Слава диже војника храброга.
Које добар јунак од искона
За обрану вјере и закона
И слободе миле нам и драге
Отачаства, ђе но нам се граде,
И таки се јунак нека фали,
Фалиће га свако и остали;
Од јунаштва има име право,
Доби сабљом на поље крваво,
Ка но Милош који уби цара
И у боју још млоге похара:
Ш њим Косанчић Иван и Топлица,
Ти с Милошем бјеху обојица.
Те Мурата уби и погази
На Косову ђе се и сад пази,
Саграђен је ступац каменити
За вјечити спомен вјековити.
Ал' је оно гласовита дика
Славенскога рода и језика
Змај Скендер-бег турски побједитељ
И својега рода садржитељ,
Који доби пребијелу Кроју
И осталу бановину своју;
Коме Турци златом окиваше,
И при себи на прси носише,
Да би стекли Ђурове крјепости;
И од бојне славе то је био,
Чим се бјеше Ђуро огласио;
Гласиће се вјерно без престанка,
Јер не бјеше таквога јунака,
Нити гаје породила мајка,
Нит ће мислим, до суђена данка.
Сад ево ти Јанко војевода,
Који бјеше брана и слобода
Унгарскога краљевства и круне,
Што му и сад дају фале пуне;
И што бјеху витези остали,
Које народ вас хришћански фали:
Ка'но Рељу и Краљића Марка,
За њим вазда и данас Бугарка
У црно се види обучена,
А у срце прељуто мучена.
Ал'је тужно свијех пребројити
И у једну пјесму садружити,
Је би пјесма млого дуга била,
Пјевачима те би досадила;
Но све, побре, што сам бесједио:
Нит' сам плака - нит' се веселио;
Тек ћу казат зло и јаде моје
Све које су нама од неслоге,
Од лакомства, злобе и зависти;
О, плачите, како ија исти!
Мени не би муње ни стријеле
Тако моје срце разнијеле,
Ка но кад ми дође на памети,
Што учини Бранковић проклети!
А да би се то име, не било,
Из нашега рода истражило,
То је исто моја жеља жива:
Да се нико Вуком не назива;
Вук издаде Србе на Косову,
Заборави милост Исусову;
Тако славу и вјечно блаженство -
Таста свога славнога Лазара
И славнога српског господара,
Нити кога жали, нити пази,
Сваку љубав он под ноге згази:
Су дванаест хиљада коњика
Све по избор силна оклопника,
У Тураках дворити побјеже,
Стога Србин у ропство уљеже;
Па Лазара Турци посјекоше,
А потоци сузах протекоше,
По сва мјеста ђе су гођ хришћани,
Црном крвцом свуђе смијешани;
Јадној српској мајци низ образе,
Коју и сад невјерници газе!
Ту сердари, бани и војводе,
Што избраних бјеху из слободе,
И што бјеху остали војници,
Погибоше у бој свиколици;
И што бјеху цркве и олтари,
Сад мечитијесу и мунари;
Што ли бојне куле и дворови,
Славни Призрен и други градови,
То су сада тамнице студене
За несрећне Србе направљене!
И од тога несрећнога дана
И до данас ево без престана
Турци Србе бичем ударају,
Испод ногу плешу и харају;
И ево ти, брате, ране горе,
Кад их море, овако их коре:
"Ово су вам од неслоге плате,
Што добисте, нека и сад знате"!
Је ли, брате, ране жесточије,
Но стријела срце кад пробије?
А ни она није тако јака,
Да разбије срца у јунака,
Ни остала никаква работа,
Као таки укор и срамота:
Ево како Бранковићу Вуче
Тешки јарам на Србе навуче;
Србе Турци газе под копита,
Рад његовог проклетога лита,
Те га свако и куне и псује,
Боже! вјечна мука нека му је!!
Пију вино млади Црногорци
пред Котором, градом латинскијем,
међу њима Црнојевић Иво;
но када се понапише вина
и јуначка збора назборише,
у то дође соко тица сива
баш пред Котор ђе пијаху вино,
те се сави соко до Пазара.
Кад виђеше њега Црногорци,
поскочише на ноге дугахне,
на шарке се пушке опираху,
те с пушаках пут сокола скачу
ко ће њега први ухватити.
Но кад виђе соко тица сива
е се грабе млади Црногорци
ко ће пређе њега ухватити,
препаде се, би му и невоља,
да му златна не поскубу перја,
те се диже опет у облаке
и надвиси града од Котора.
Кад то виђе Црнојевић Иво,
убоја се, чудит му се није,
да му соко не одскочи сиви
и у туђе јато не одлети,
па разагна браћу Црногорце,
а рашири с плећах кабаницу
и позива сивога сокола.
Соко му се сави на Пазару
и паде му на раме лијево,
те му књигу испод крила дава.
Ал' га пита Црнојевић Иво:
"Мој соколе, црни гласоноша,
да нијеси од Стамбола града,
од Стамбола од Отмановића?
Видије ли Станишу мојега
и уз њега браћу Црногорце,
што су цару на вјеру отишли?
Је л' их царе дивно дочекао
и лијепим даром даривао?
Хоће л' к нама брзо дошетати?"
Тица криком Иву одговара:
"Ја сам јуче од клета Стамбола;
ноћила сам ноћас на Цетињу,
на Цетињу, на двору твојему,
код Ђорђија, код твојега сина;
казаше ми да си пред Котором,
зато сам ти јутрос доранила
и танку ти књигу донијела
од Станише, од сина твојета."
Но му вели Црнојевић Иво:
"А бога ти, соко тица сива,
што ми кажеш за Станишу мога?"
Соко њему опет одговара:
"Пред царом ти изиде Станиша,
цар из прве замоли Станишу:
"Потурчи се, Црнојевић Станко,
аја ћу те пашом учинити,
пашалук ти Скендерију дати!"
Ал' Станиша цару одговара:
"Не бих ти се, царе, потурчио
нити мојом вјером преврнуо
да ми дадеш твојега престола,
да ми дадеш дванаест реповах
навезене драгијем камењем,
које носиш около турбана."
Цар Станиши опет рече твоме:
"Чуј ме добро, Црнојевић Станко:
ал' ћеш твојом вјером преврнути,
али нећеш главе изнијети
с ниједнијем братом Црногорцем
из мојега бијела Стамбола!"
Станко ти се тад на муке нађе:
боље живот и пашалук турски
него сабљу и црна џелата; -
потурчи се твој Станиша, Иво!
Султан гаје пашом учинио,
дарова му земљу Скендерију
и сву твоју до мора државу."
Кад то зачу Црнојевић Иво,
смртно паде главом на Пазару,
те проклиње Отмановић цара:
"Авај, царе, ранах допануо,
живога те Срби распарали,
са тобом се људи подругали,
Москови ти царство разорили!
Буд' ли си ми потурчио сина -
јер му даде за пашалук клети
моје земље и моје државе,
јер му ђецу покла, нечоече?"
Кад виђеше браћа Црногорци,
дохватише Црнојевић Ива,
па га воде пољу на Цетиње.
Затим време мало постојало,
време мало за седам годинах,
док цар узе Багдат украј мора;
на Багдат је и Станко ходио
и тридесет братах изгубио;
и кад се је натраг повратио,
тада пође изаћ пред султана,
на султану проговара Станко:
"Султан-царе, мили господаре,
знаш ли, царе, што си обећао
када си ме вјером оскврнуо?
Сад испуни, вријемеје дошло,
али ћу се опет покрстити
и катил се тебе учинити,
ка што тије Муса и Приморје
Јал' Краљевић у Прилипа града."
Тада царе на ноге скочио,
па му даде бијела фермана,
и даде му браћу потурчену
и са браћом војске неколико.
Глас допаде Црнојевић Ђуру
на Цетиње пред бијелом црквом
(баш кад баба копаше Ивана)
да Станиша иде од Стамбола
да му узму бабову државу.
Давно било кад с' о том зборило:
мисли Ђуро заборавило се;
но кад нове и несрећне гласе
разумио и у двор примио,
троструке га сузе попадоше;
па он одма многе књиге пише
и шаље их по свој Гори Црној.
С њима скупи браћу Црногорце,
пред свијема глас и књигу чита,
Црногорце на искупу пита:
"А што ћемо сада, Црногорци,
од Станице и браће остале,
што су ни се, браћо потурчили?
Ево на нас иду с силном војском,
да нас турче и мукама муче!
А да оће с миром браћа доћи,
ми бисмо их, браћо, прихватили,
како своју браћу загрлили;
братје мио које вјере био
када братски чини и поступа;
али они братски с нама неће,
већ крвнички, по турском начину!
Но што ћемо, ако бога знате?
Ја сам брата у књиги кумио
да се прође силе и војштења,
а да дође на мјесто бабово:
ја ћу му се с мјеста уклонити,
то сам воли но му крв попити;
ал' се не ће без ђавола проћи!"
Црногорци сви из гласа вичу:
"Ко ђавола тражи, и наша га!
Ми смо војска тебе, господару,
чувај нама образ и поштење
да те наше не разнесу стр'јеле
и зелени не здробе палоши!"
Кад то зачу Црнојевић Ђуро,
он покличе браћу Црногорце
и отиде равну Љешкопољу.
Ту се двије војске састадоше,
убише се бојем жестокијем.
Ту је Ђуро Станка предобио,
много њему војске погубио,
заробио младе Црногорце
што се бјеху потурчили с Станком, -
насели их на њих отачаство.
Станко бјежи Скадру бијеломе,
у њ не дају скадарска господа,
већ га гоне селу у Бушате,
те ми своје нагрди презиме:
од племена славног Црновића
позва себе Бушатлијом Станко!
По добићу Ђуро књигу пише,
с књигом шаље своје поклисаре
право Турској у Отмановића:
"Слушај, царе, не чули те дома:
кад си мога више учинити,
њему срећу бољу даровати -
равну Босну јал' Херцеговину;
но си посла њега на Цетиње,
на столицу оца његовога;
у њу, знади, Турчин сјест' не може,
јерје бране љути Црногорци,
којено си вјером преварио
кад си њину браћу потурчио;
са тијем си вјеру изгубио,
да је никад у тебе немају
доклен трајеш у Стамбола твога,
а и они у Горици Црној!
Посад никад бити не можемо
умирници нити увјерници,
јере вјере није у невјере, -
ми смо вјера, а ти си невјера.
Ако посад бољи не узбудеш,
убили те бог и божја вјера!"
Нека хвале све редом крајине
Витезове своје отаџбине,
А ја хвалим витеза војника
Од Славенске крви и језика,
Баш у моја доба и времена
У сред Српске земље порођена,
По имену Петровића Ђура,
Кога иста позива натура,
Да избави своју мајку драгу
Из чељусти јадовиту врагу.
То мислећи и Бога молећи,
Да му свагда буде на помоћи,
Само - седми поче војевати,
И остале Србље позивати.
Сјекућ Турке невјерне хајдуке
Он витешке окрвави руке.
То виђела од планине вила,
Пак полеће на лагашна крила,
По Србији вила кликоваше
Те јунаке Ђуру пошиљаше;
А када се они саставише,
И од Ђура наредбу примише,
Свак се на бој драговољно спрема,
Но оружја ни девети нема,
Ал' имаду срце Краљић' Марка
И десницу војеводе Јанка.
Бију Турке су чим кои може,
Бога молећ да им припоможе,
Освојише Рудник и Ваљево,
Чачак мали пак и Смедерево;
Ту оружје турско уграбише.
И велики шићар задобише,
Кад то чуше Бугарци јунаци,
Херцеговци и млади Бошњаци,
Млоги родна мјеста оставише,
У Србију равну ускочише.
Весело их Ђуро дочекива,
Он свакога грли и целива,
Пак им даје пити вина хладна
И починут' на сред поља равна;
Ал' јунаци воле боја бити,
Нег' подјелом хладно вино пити.
Тада Ђуро уреди војнике,
И пред њима храбре началнике,
На тврди су Шабац ударили,
И у њему Турке затворили,
Ту се млога крвца прољеваше,
Док се клети Турци предадоше;
Посље тога Ужиц обколише,
И с пролићем крви освоише;
И у оне војничке градове
Задобише бојничке топове,
Пак се отлен Срби подигоше
Палећ' Турске куле и вароше.
Обсједоше стојног Биограда,
Кои но је од Србије глава,
Те га бомбам' и лубардам' бише,
Док и њега најуриш узеше
С бритким' сабљам' и огњеним бојем,
И великим крвавијем знојем;
Седам стотин' добише топовах
А три пута толико хатовах
Зауздане сребрним уздама,
Под сребрним' рахтам и пустама.
Иза тога и не починуше,
Већ најпрву дужност споменуше,
Великоме Богу дати фалу,
Позивајућ' и ђечицу малу
Пак рањеним ране завијаше,
И јунаке мртве закопаше;
Весели се мало и велико,
У Србији земљи свеколико.
Вјеруј, побро, није ово шала,
Него даје вишњем Богу фала,
Колико је Србскога народа
Што се зове Славенскога рода
Међу водом Савом и Дунавом,
Међу Дрином и вељом Моравом,
Сваки своје дневи преповоди
У весељу и драгој слободи:
Ето Србске цркве поновљене,
А џамије турске разорене,
Већ неима Паше ни Спахије,
Ни проклетог Хоџе ни Кадије,
Него Србска вољност процвјетава,
Коју вишња сила осјењава,
А пред војском вије барјак славни,
И на њему ора' двојеглавни,
Ко бјеше Немањића Цара
Од све Србске земље Господара;
Ето Сенат, ето Сенатори,
Вијетници и Губернатори
Сад народна ђела управљају,
И уредбе сваке постављају,
За уредит' славу и слободу
У својему славноме народу.
Ето бјеле славенкиње виле,
На весеље што су се скупиле
Видећ' србску земљу избављену,
И слободу драгу повраћену,
Поздрављајућ' Петровића Књаза,
И свакога по реду витеза;
Једни лете брже над облаке,
Над облаке под сунчане зраке,
Које Бога фале непрестано
За шчастије Србљем даровано;
Друге лете по свим' краљевинам,
И осталим, другим Царевинам,
Свака своим путем понапосе,
Трубом трубећ' Србску славу гласе;
Треће плету Петровићу књазу,
Великоме вожду и витезу,
Златоперни вјенац ловорични,
За његово витежтво прилични,
И војводам Србским на све стране
Златоперне ловоричне гране,
Што је, побре, пофала и дика,
За свакога Србскога војника,
Јер се ловор златни не продаје,
Него само зајунаштво даје.
А остале свеколике виле,
Ето су се у коло скупиле,
Различитим цвјећем накићене,
И слободним лицем украшене,
По Србији земљи коло воде,
И веселе пјесме производе
На пофалу првог Началника
И свакога ветеза војника,
И на радост Србскоме народу,
Кои данас ужива слободу
Под крилима великога Цара,
Од сјеверних страна Господара;
Ал витези кола не гледају,
Него лица знојем умивају,
Желећ' даље прогонити Турке,
И витежке крвавити руке,
Преко Босне и Херцеговине
Да се с Црном Гором саједине,
Којаноје, побре, од старине,
Међу Турке и међу Латине,
У слободи вазда пребивала,
За слободу крвцу прољевала,
Како и сад штоје пролијева
Драгу вољност не пуштаје жива.
Ево, побре, што чинијединство,
Кадједноме даду старјешинство,
И кад није злога самовољства,
И на новце клетога лакомства,
Које рађа клете издајнике,
И државе раздере велике.
Тако Србљи себе избавише,
И безсмртну славу задобише,
Бог им дао сваку добру срећу,
У напредак и бољу и већу,
Да утврде слогу и слободу
Завјек вјеков славенскоме роду;
Вишњи Боже! Тебе фалу дајем!
И молитве свете возсилајем!
Сабор чини хаџи-попе Јово,
на сабор је Зету окупио,
па пошто је Зету окупио,
овакоје попе бесједио:
"О Зећани, јадна браћо драга,
што хоћемо од живота свога:
не имамо цркве ни закона!
но погибе Лазар у Косово,
а клетизи прискочише Турци,
развалише цркве и олтаре,
оградише све турске мунаре!
Но ја велим, моја браћо драга,
окупимо ми мало пешкеша,
да идемо Скадру крвавоме,
да молимо пашу злочеснога
да ни даде турску бујрунтију,
да би мало цркве оградили
да би своју вјеру придржали!"
Све Зећани кабул учинише
и за пашу пешкеш приправише;
право пошли Скадру бијеломе,
те пред пашом жалбу учинише.
А пошто је паша разумио,
пешкеш прима, бујрунтију пише
да би мало цркве оградили
да законе своје придржају.
Па отле се натраг повратише,
дозиваше камене мајсторе, -
он мало цркве оградише
и камене платише мајсторе,
на своје их доме отпратише.
Ма говори хаџи-попе Јово:
"О Зећани, моја браћо драга,
ево б'јелу оградисмо цркву;
што је фајде ђе је ограђена -
она није боља но пећина
теке није освештена црква!
Нег' да опет пешкеше купимо,
да идемо Скадру на Бојану
у нашега паше опакога,
да би смо га како умолили,
еја би ни хајтар учинио,
еја би ни како допуштио
да идемо малој Гори Црној,
на Цетињу владици Данилу,
а да бисмо њега умолили
да би доша да ни свешта цркву!"
Сви Зећани на то пристадоше,
те за пашу пешкеш окупише;
пак се диже хаџи-попе Јово,
с собом узе три четири друга,
пође опет Скадру проклетоме;
ту пред пашу они излазаху,
пред њим плачу и моле се љуто.
Пешкеш прима, бујрунтију пише,
бујрунтију тако направљаше,
у њу добро поздравља владику:
"Чуј, владико, црни калуђере,
ја ти паша тврду вјеру дајем,
дођ', владико, Зети Земљи равној
да у Зету свешташ цркву малу:
ево ти ја дајем на поклону,
Зету равну и Брда остала,
док им чиниш црковне начине
да ти дају што се погодите!"
Отолен се натраг повратише
и дођоше здраво на дворове,
Зећанима право кажеваху;
па узеше тенахну ђемију,
те иђаху Блатом широкијем,
док дођоше на Ријеку малу,
а с ријеке на Цетиње равно,
те му десну пољубили руку,
на руке му бујрунтију дају.
Кадје виђе владика Данило,
овако им бесједи владика:
"Попе Јово, јадовна ти мајка,
није вјера тврда у Омера!
Ма ћу поћи, да нећу ни доћи,
ради вјере и закона свога
док ујутро зорица осване!"
Онје своје слуге дозивао,
овако је њима бесједио:
"Хацарте ми добра коња мога,
е ћу одит пут Ријеке мале,
а с Ријеке Зети земљи равној, -
бог да знаде хоћу л' игда доћи!"
Слуге су му коња опремиле;
отоле је пут Ријеке поша,
а с Ријеке Зети земљи равној;
у попа је конак учинио.
Сјутрадан се Зета окупила,
Зета равна и брда остала,
и гиздава варош Подгорица,
свак да гледа владику својега.
Владика им освештава цркву...
Ал' ев', побре, жалостиви гласи:
клети Турци ухватише њега,
свезаше му руке наопако,
па га воде варош Подгорици;
те му руке мало попуштају,
у руке му стражев колац дају
на који га мисле ударити.
То кад виђе Зета Земља равна,
Зета равна и Брда остала,
и гиздава варош Подгорица,
заплака се мало и велико,
пашу моле и куме га љуто;
"Немој, пашо, за бога једнога,
немој, пашо, изгубит владику,
немој Зету Земљу отровати,
е ти нигда ништа родит неће,
а сувише изгубићеш вјеру;
но ходи га брзи на откупе,
узми блага колико ти драго!"
Пошто се је псету досадило,
ево гаје врга на откупе,
три хиљаде жутога дуката;
двије даје владика Данило,
ону трећу Зета Земља равна.
А кад виђе владика Данило
е га стави пашче на откупе,
он направи лист књиге бијеле,
па је шаље малој Гори Црној,
Црногорцам', својој браћи драгој;
"Откуп'те ме, не држите овђе,
продајте крсте и кандила,
и путире од сухога злата,
све црковно дајте за ме благо,
а да би ме само избавили
из невоље, из турског синџира!"
То кад чуше браћа Црногорци,
одмаха су благо саставили,
с њиме иду на Ријеку малу;
ту нађоше владику Данила,
састаше се туна с турцима,
благо даше, владику примише,
вратише се здраво на Цетиње.
Ту владика дивно дочекује
у манастир браћу Црногорце,
пак овако зборе Црногорци:
"Благо нама, наше сунце јарко,
када ни те срећа изнијела,
како шћасмо живјети без тебе!"
Те владика њима одговара:
"Ками ви је благо, Црногорци,
један вама, а девет су мене,
тек се клети умножише Турци, -
владајте се, не уздајте с' у ме;
ако мене послушат нећете,
ја ви данас вјеру тврду дајем
већ ме овде видјети нећете."
Сви му они тврду вјеру дају
да ће они послушат владику.
"Но ни кажи, мили господару,
како бисмо саде учињели?"
"Ја ћу вама казат, браћо драга:
ево су се умножили Турци
а у нашој малој Гори Црној;
неколико неће бити доба,
а луду ће вашу турчит ђецу
ђе гледате вашијем очима,
да им ништа помоћи нећете!
Него, јадна браћо Црногорци,
међу собом вјеру ухватите
за слободу крвцу пролијеват,
за слободу и за вјеру нашу,
да с' бранимо од невјере турске:
покољимо Црном Гором Турке,
који су се међ' нас уселили
на срамоту и на пријевару!
бранимо се, не издајимо се,
и бог ће ни помоћ, ако бог да!
Ја не жалим да ћу погинути
Црногорци њему вјеру дају,
вјеру дају и дају бјелегу,
бјелега је мратинске погладе,
таде с турцим, да заметну кавгу.
Мало прође, а покладе дошле,
не би кавге ни свађе никакве.
То кад виђе владика Данило,
побоја се да га преварише,
тере своју слугу дозиваше,
одасла га к војводи Батрићу:
"Дођ, Батрићу, с браћом твојом драгом,
е имамо нешто разговора!"
Батрић зове Марка и Милоша,
и Томаша и брата Ивана,
сви пет поше к владици Данилу.
Лијепо их бане дочекива,
пак им бане поучења даје
што су наши стари учињели
и слободу како су чували
док погибе Лазар у Косову.
"...Но каж'те ми, о Мартиновићи,
камо ваше вјере и аманти,
а које сте са мном оградили,
до покладах клетву учинили,
до покладах заматнути кавгу?
Ев' покладе, не би другог гласа,
јао леле, до жалосна гласа!"
Тада скочи војвода Батрићу
те му десну пољубио руку,
а овако њему бесједио:
"Чу ли мене, мио господаре:
ја се бојим и страх ме је љуто
ере те ме издат Црногорци;
ја бих давно заметнуо кавгу,
но пет братах што смо од Мартина,
сви имамо нашу дјецу малу,
а и наше старе родитеље -
мили су ни ко цару цареви, -
хоте ни их потурчит, занаго;
па те молим, драги господару,
нађ, им мјесто, па не жали наске!"
Владика им за то одговара:
"Слушај мене, војевода Батро:
Црногорци ако те издаду,
биће они ђе и моја глава!"
На то су се они раздвојили,
међу собом савјет учињели.
Мало прође, Бадњи вече дође,
стадоше се браћа на вечеру,
наложише блажене палице,
бадњакове пак и бадњачице,
и уждише воштану свијећу,
пак се милу богу помолише,
великоме Христову Рожденству,
да им вазда буде у помоћи;
још донесе једну чашу вина,
напијају сви у славу божу
и у славу Христа спаситеља;
тад сједоше и повечераше,
Пошто браћа слатко вечерала,
овако им војвода зборио;
"Сад на ноге, моја браћо драга,
прихватите свијетло оружје,
да идемо ђе смо углавили!"
Прихватише свијетло оружје,
ни Иногор мало поље доше,
на бијелу кулу Мустафића:
ту бијаху пет Тураках братах,
пет Алићах, седам Мустафићах,
њих поклаше и тридесет с њима.
Па отоле браћа Мартинићи
здраво пошли на Јабуку село,
нешто Турак' и ту изгубили;
ал' им вичу двоје ђеце турске,
они вичу да ће с' покрстити;
не шћеше их браћа изгубити,
но их воде владици Данилу, -
владика их оба покрстио.
Још отоле с' браћа подигнула,
на Дубовик село одлазила,
и ту неке погубили Турке;
и ту вика једно д'јете лудо
да се хоће покрстит занаго;
тако су му живот опростили,
но и њега владици повели, -
он га крсти како и остале.
То све било док огрија сунце,
тер освану Рождество Христово,
пак се браћа натраг повратила,
а низ поље, низ Цетиње равно,
шенлук чинећ и весеље драго.
Глас допаде владику Данила,
донесе га једно момче младо;
"Муштулук ти, драги господаре,
погибоше црногорски Турци,
а осталим на стрва се не зна!"
Кад је бане гласе разумио,
сам собом је бане бесједио:
"Мили боже, на свему ти хвала,
баш весеља што жуђех одавна!"
У ријечи у коју се нађе
он је своје слуге сазивао,
жежејаху кратишне машкуле,
тер чињаху радост и весеље.
А ев' иду пет Мартиновићах
и с њима је Бориловић Вуче,
крвавијех до раменах руках!
Од весеља пак их срета бане;
ушетао у бијеле цркве
те одстоји божу летурђију,
па изиде из бијеле цркве,
даје њима пива ијестива;
лијепо их бане дочекива,
јошт их љепше даром дариваше:
Батру даје коња испод себе,
а Ивану двије пушке мале,
даје Марку сабљу на појасу,
и Томашу златну перјаницу,
а Милошу танку талијанку,
брешку пушку ситнога џефера;
пак дарива Бориловић Вука,
и њем даје двије пушке мале,
самокресе по од четир' рла,
а међу њих мерџајли ханџара,
нек душмане све коље и пара,
нек их бије да их нигђе није,
ка му браћа, дружина уздана.
То све било кад се и чинило;
покојнијем душевно спасење,
а живијем здравље и поштење!
МИЛОРАДОВИЋ
посланик Петра Великога
Кад Русија с Турском ратоваше,
Петар први руски император
Оправио посланика свога,
Михаила Милорадовића,
Рођенога у Херцеговини,
Да донесе књиге Гори Црној,
Петровићу Данилу владики
И главаром од Горице Црне.
У књиге их мило поздрављаше
И овако њима говораше:
"Ево има доба неколико
Да војујем и да боја бијем
С Јеретиком од Швеције Краљем,
Кога браних од Шведскога Краља.
А он мене учини невјеру
И приступи душманину свому;
И још имам свога издајника,
Кано Срби Бранковића Вука,
Издајника мога подложника,
Проклетога Мазепу Ивана,
Војеводу од Русије Мале.
Али нама није досадило
Ни војнике моје утрудило.
Ми смо Шведе били и ћерали,
Под Полтавом страшно побједили,
Мазепа смо жива ухватили,
А Пољачког краља повратили
Да се каје што је учинио.
Него ми је Турчин заратио
И сву силу на ме обратио
Да поможе Краљу од Швеције.
Мене каже вјерна слуга моја,
Вјерни слуга Владисалић Саво,
Од Попова, од Херцеговине,
Да ви с Турском не имате мира,
И да мене помоћи можете.
Зато шиљем посланика мога,
Ја се уздам у Бога вишњега
Да ће нама бити у помоћи
Да христјански народ избавимо
Испод љута јарма агорјанска,
Да христјанске цркве поновимо,
Ви сте с нама једнога закона,
Једне вјере и рода једнога,
Но скочите кано витезови,
Покликните остале Христјане
И јунаке наоколо себе,
Пак на турску земљу ударите,
А нашаје војска ударила,
Тер се бије, нигда не престаје."
Кад посланик на Цетиње дође
Владика га жељно дочекао,
Црногорце на збор сакупио
И овако ријеч говорио:
"Ево, браћо, књиге од Русије,
Ево књиге, ево и посланик
Од нашега цара Христјанскога.
Књиге пише и посланик каже
Даје Турчин цару заратио;
Но сад, браћо, ако Бога знате,
Сви будите справни и готови
Да нашему цару поможемо
И да наше крви не жалимо
А за оно царство православно."
Црногорци када разумјеше
Једногласно тад сви воскликнуше:
"Хвала да је Богу великому!
Кад смо ове књиге видијели
Од нашега цара Христјанскога,
Јер нијесмо никад помислили
Да ћемо то очима видјети,
Ни да има цара православна,
Нако негђе у свијет далеко
Који за нас ни чути не може
А кад дакле и чује и знаде,
Ево наше сабље при појасу,
Ево наше пушке у рукама,
Ево и ми спремни и готови,
Свиједнако срцем веселијем
Што скорије ударит на Турке,
И што брже то је веселије,
Штоје пређе тоје нама слађе."
Кад владика ово разумио
Царске књиге преписати даде
Пак преписе бјеше оправио
При својијем књигам на све стране
У сву Босну и Херцеговину,
У сва брда и у Зету равну,
Да Христјани подигну оружје
Да се с Црном Гором саједине,
Иза тога призива главаре,
С главарима војску подигнуо,
На Турачку земљу ударише,
Опалише села и вароше
Око бјела Оногошта града,
Око Спужа, око Подгорице
И около Жабљачкога града;
Затворише Турке у градове,
А Христјане к себи присвојише;
Да ти бјеше видијети, побре,
Како с' она војска умножава,
Како трче Брђани јунаци,
Херцеговци и млади Зећани -
Под барјаком цара Русијскога,
Да се боре с војском Црногорском.
Не би река, драги побратиме,
Да то иде с Турком боја бити,
Но на игру хладно вино пити
И веселе пјесме запјевати.
Но весеље ово не трајало,
Нако само мјесец и по данах
На Христјанску жалост и несрећу,
Јербо худи допадоше гласи
Да се царе с Турском умирио,
Не по вољи него по невољи,
Јер га бјеху Турци опколили
Близу Прута ријеке студене,
Тер му помоћ доћи не могаше
Ни остало штоје за потребу.
А кад ове гласе разумјеше
Михаило пође у Русију,
А остави у рат Црногорце
Како тадер, тако и до сада.
Кличе вила од Кома планине,
Дозиваше на поље Цетиње,
На Цетиње насред Горе Црне,
По имену и по презимену
Петровића Данила владику:
"О, владико, црногорска главо,
Ево на те иде силна војска
Од силнога Отмановић цара
И ево је она приступила
Код бијеле варош Подгорице,
Јер се силан царе расрдио
Што си твоју војску подигнуо
И на Турску земљу ударио
Да поможе (ш) цару Русијскому,
Који но се с Турском умирио
По несрећи што му се згодила
Близу Прута ријеке студене,
На њега ти узданице нема,
Но сакупи твоје Црногорце,
Браните се, не предајите се,
Бог ће вама бити у помоћи."
Но владика вили говорио:
"Кажи мени од планине вило,
Мож ли знати коликоје војске,
Од које ли земље и крајине,
На коју ће страну окренути,
Ко ли води и управља војску?"
Одговара вила планинкиња:
"Има војске педесет хиљадах,
Два дијела од Урумелије,
Трећи дио од Све Арбаније,
А пред њима паша серашћере,
Он ће скоро на вас ударити,
Чекате га на воду Влахињу,
Ту ће војска конак учинити.
Ако вама Бог и срећа даде
Да ви ону војску ућерате
У Крњачке шуме и клисуре
Ђе не има пута никаквога,
Нако тврђа и драче бодљаче,
Биће Вама слава и добиће."
Кад владика вилу разумио,
Он сакупи од земље главаре,
С главарима совјет учинио
И овако ријеч говорио;
"Црногорци, моја браћо драга,
Што скорије војску сакупите,
Нека војска дође на Цетиње
Да будемо справни и готови,
Да јуначки Турке дочекамо,
Ради свете вјере православне
И слободе миле и предраге,
Да ми нашу крвцу пролијемо,
Да у ропство турско не паднемо,
Јер је боље, браћо, погинути
Но слободу своју изгубити
И Христјанску вјеру не држати."
Кад главари ријеч разумјеше
На Цетињу војску доведоше.
А владика кад видио војску,
Он уљезе у цркве бијеле,
Божанствену служи летурђију.
После службе воду осветио
И војнике водом окропио,
А часнијем крстом прекрстио,
Крст узео у руци бијелој;
При појасу сабљу припасао,
С главарима војску подигнуо,
Код Маршуке код воде студене,
Пак на троје раздјелише војску,
Једну даје Ђурашковић Јанку,
Другу даје Мићуновић Вуку,
Да западну они у потају;
Јанко с десне при гори Пржнику,
Мићуновић са стране лијеве,
При врх Врања зелене планине,
А трећује војску оставио
На средину да дочека Турке,
И ту војску бјеше уредио,
Све по реду племе до племена,
А пред њима племенске главаре,
Војеводе, кнезе и сердаре,
И делије младе барјактаре.
Ту стадоше три бијела дана,
А кад трећи око подне било,
Али ето иде Турска војска
Када дође на воду Влахињу,
Ту коњици коње одсједоше
И на трави коње повезаше,
А пјешаци у хлад починуше,
Око себе страже поставише.
То видјела владичина стража,
Све владики право кажевала.
Кад владика стражу разумио,
Диже војску пошто сунце зађе,
Близу Турске ноћно приступио;
Пређе него зора забјељила
Ударише млади Црногорци,
Прве страже огњем оборише,
А на друге јуриш учинише
И на табор турски насрнуше,
Кад се Турци боју не надаху.
Да ти бјеше видијети, побре,
Тешке муке што паде на Турке,
Оставише коње повезане,
Прах, олово и другу заиру,
И оружја више половину,
Плећи даше и бјежати сташе;
Но им лоша срећа прискочила,
Јер их ћера владичина војска,
А дочека Мићуновић Вуко,
Не даде им бјежат на трагове.
У то доба ударио Јанко
С десне стране од горе Пржника,
Живим огњем Турке ућераше
Међу тврде шуме и клисуре,
Оне шуме брже околише
И у њима Турке затворише,
Ту стајаше док Турци несташе.
То је било када се чинило,
И да си ми здраво, побратиме,
Бог ти дао здравље и весеље,
Ајунаком који то чинише
Вјечну радост и рајско насеље!
БОЈ С ВЕЗИРОМ МАХМУТ-ПАШОМ
На тисућу и седме стотине
Деведесет и шесте године,
Махмут везир совјет учинио
У бијелу Скадру на Бојану.
Сву господу турску изабрану
На диван је био сакупио,
Па им 'вако Махмут говорио:
"Ево згода, моји витезови,
Да ми силну војску сакупимо,
И да Црну Гору освојимо,
Црну Гору и Приморје равно,
Како не смо жуђели одавно,
До бијела града Дубровника,
То је моја жеља превелика;
А сад нема у Боки Которској
Принципова брода никаквога,
Ни голема у Приморју момка,
Но све пође у Талију равну,
Да чувају Млетке од Француза,
Којизи су наши пријатељи,
Они ће нам у помоћи доћи,
Како су ми скоро обећали
На договор што смо вијећали.
Црна Гора није ујединство,
С нама боја учињети неће,
Јер ја имам неке пријатеље,
Којизи су лакомни на благо,
Учињећу што је мене драго.
Али ево моје ране љуте,
Брђани ми затворише путе,
Те не могу саставити војску
Од све равне земље Арбаније,
Арбаније и Херцеговине;
Но ћу пређе војску сакупити,
И огњене вјетре обратити
На Пипере и Бјелопавлиће,
Поробићу мало и велико,
И сажећи огњем свеколико,
На Никшиће табор учинити,
Ту на троје војску дијелити:
Једну слаћу пут Новске државе;
Друга војска ваља да се врати
И да иде преко Горе Црне,
Да удари на Приморје жупно,
То да буде и принципу јадно;
Трећа војска по мору бродови,
Нека возе бумбе и топове,
Прах,олово и другу захиру,
Нек о боју ради, не о миру.
Поставићу брата Ибрахима
У Новоме граду бијеломе,
Нека, рече, и Латини знају,
Колик' значи сабља Махмутова;
А синовца младога Мехмеда,
У Дубровник нека господује,
Да се ово на далеко чује."
Паје ситну књигу накитио,
И шаље је преко Горе Црне,
На Цетиње, на сред Горе Црне,
А на име у Петра Владике,
У књигу је везир бесједио
И Владику мило поздравио:
"Пријатељу, Петре Петровићу,
Мож' ли знати, јес' ли запазио?
Од када су Брда постанула,
То је раја баба мога била;
А сад има доба неколико,
Кад су ми се Брда похасила,
Не дају ми паре ни дохотке
И никаква царева харача,
Но ми чине зулум по крајини,
Проваљују дворе и стоборе,
А ћерају коње и волове,
Буле робе, а сијеку Турке,
И ћерају овце и јагањце;
Но ево сам војску сакупио,
И огњене вјетре обрнуо
На Пипере и Бјелопавлиће,
Па ако ћеш да смо пријатељи,
Немој њима бити у помоћи,
Немој њино робље прифатити,
Да утече у сред Горе Црне,
Ти ако ћеш да се не свадимо."
Кад Владици таква књига дође
Те он виђе шта му она пише,
Топле су га сузе пропануле,
Пак је тиште у шпаг од доламе,
А својеје слуге окупио,
Те их посла преко Горе Црне.
Црну Гору на збор сакупио,
Међу њима савјет учинио,
И овако њима говорио:
"Црногорци, моја браћо драга,
Нуто нама ненаднога врага!
Ево ме у књига допанула
Од Махмута паше Бушатлије,
Којино је пређе долазио,
И кроз Црну Гору пролазио,
И неслогу нашу опазио,
Још је позн'о наше Кошћелице,
Њима трза наше утробице -
Кад сам био у земљу русијску,
Тад је моју цркву опалио,
Наш манастир на поље цетињско
Разорио, земљом поравнио;
Па опета ево војску купи
На Пипере и Бјелопавлиће!
Ема није Махмут опсилио,
Теке што се мало посилио.
Но сад, браћо, ако Бога знате!
Да идемо у Бјелопавлиће,
Да чекамо Махмута везира!"
Црногорци кад га разумјеше,
Ти Владици тврду вјеру даше,
Да Брђане нигда не издају.
То Владика једва и чекаше,
Виђе слогу па се весељаше,
И овако паши одговара:
"Што ми пишеш, Махмуте везире,
Да не дадем помоћ Брђанима,
То ми немој опет споменути,
То ми не да закон учињети.
Мож' ли знати, јес' ли запазио,
Кад си Црну Гору прелазио,
Преко вјере и на пријевару,
Кад си моју опалио цркву,
И манастир на поље Цетињско?
То си тешке ране ударио
Свакојему редом Црногорцу;
Но прођи се брдске сиротиње,
Не вријеђај ране црногорске,
Да те змија не удари љута!"
За то Махмут не обрће главу,
Но сакупи и подиже војску,
На Дољане више Подгорице,
Ту разапе бијеле шаторе,
И ту силан табор учинио;
Ма Владика топе ужижаше
На високу гору Вртијељку,
И главарма књиге отправљаше,
Да кликују браћу Црногорце
Сам покличе најближејунаке:
Цетињане и Бајице храбре;
Па отиде у Бјелопавлиће
Су стотину и педесет друга.
Кад то чуше млади Црногорци,
Да је коме стати погледати,
Како хитро на ноге скочише,
А шарене пушке докопаше;
Оставише мајке и љубовце
И чобани у планини овце:
Сваки хита, за Владику пита,
Доклен су га притиснули били;
Преко Зете воде прелазише,
На Слатину табор учинише,
Махмут везир диже чадорове,
Спроћу Спужа више Дердемеза,
Под зелену гору Височицу.
У везира двадест хиљад' војске,
Код Владике три хиљаде друга,
Ема што је Владичина војска!
То су мрки од планине вуци;
Што пред војскомјесу человође,
То су, побро, крилати орлови;
Што л' у војску јесу барјактари,
То бијаху сиви соколови.
Виче телал Махмуту везиру:
"Ко ће жива уфатит' Владику!
Ево њему Зета земља равна
И у Зети три бијела града,
И сувише три товара блага."
Вели Јакуп Сердаровић ага
И делија Мехмед Кокотлија;
"Ми ћемо га жива уфатити!"
Но не веле Турци: "Ако Бог да!"
Те им Боже ни помоћи неће.
А Владика окупи главаре,
Те су они обрнули војску
Пред бијелу Аранђелску цркву;
Ту им наук и благослов даје:
"Црногорци, моја браћо драга!
Сви будите срца Краљевића,
А деснице од Сибиња Јанка!
Једнодушно ноже повадите,
А часним се крстом прекрстите,
И вишњем се Богу препоруч'те,
Па у Турке јуриш учините!
Бог ће нама у помоћи бити,
Махмута ће помоћ придобити."
Па је дивно разредио војску,
Он све меће племе до племена,
А пред војску добре началнике,
Који желе с Турком војевати,
И начином с њима боја бит,
У четвртак разредио војску,
А у петак ударише Турци,
На Јулија данједанаести,
Баш на празник свете Јефимије,
У малено село Мартиниће.
Над њима се тмина уфатила
А у тмину пушке сијевају,
Не би река', мио побратиме,
Даје оно бојак огњевити,
Него судни данак страховити;
Шест сахата боја жестокога,
Немило се крвца прољеваше
По мегдану и око мегдана,
А кад било дневи око подне,
Тада Турком обрне нерука.
То виђеше млади Црногорци,
Халакнуше, Бога поменуше,
А часним се крстом прекрстише,
Једнодушно пушке опалише,
Пак пламене ноже повадише,
И у Турке јуриш учинише,
Ћерајући, Турке сијекући,
Низ крваве Млине Мартинићске.
Ту је турска погибија била,
Ту и сердар Бошковић Мијајло
Ударио Турком испријека,
Ту и срећа јесте нанијела
Баш јунака и господичића
По имену Петровића Сава,
А млађега брата Владичина,
На делију Мехмед Кокотлију,
За грла се бјела уфатише,
Носише се тако неколико,
Докле Саву Бог и срећа даде,
Турчин пред њим на кољена паде,
И Сава му посијече главу.
Но да видиш Војводића Бега,
Штоје Турак погубио тада,
Броја с' не зна, ноје вас у крви;
Још му срећа нанијела била,
Те Јакупа Сердаровић агу,
Десну руку Мухмута везира,
Убише се, како се згледаше;
Мртав паде Јакуп Сердаровић,
А Бего му посијече главу.
Ту погибе војске од Турака:
Колик' није погинуло нигда
На Брђане и на Црногорце,
А погибе Владичине војске
Свега на број осамнаест друга,
Но међ' њима три добра витеза:
Крцун Савов од мјеста Бјелица
И барјактар Станко с Љуботиња,
А од Брда Војводића Бего;
Но им име никад не умира,
Кад разбише Мухмута везира,
Својој браћи дику оставише,
Што у томе боју задобише.
Бог им дао у рају насеље!
А живијем здравље и весеље!
Петру свјета' образ на крајини,
Ка' и љетње сунце на планини!
ПОГИБИЈА ВЕЗИРА МАХМУТ-ПАШЕ
НА СЕЛО КРУСЕ
Од када је војску изгубио
Махмут везир од Скадра бијела,
Ратујући и бојак бијући
С Брђанима и с Црногорцима
Нити спава, нит' се разговара,
Нити клања нит' авдес узима,
Но срди се на Петра Владику,
Јере има жалост превелику
На јунаке младе Црногорце,
Који с Петром у Брда ходише,
Те се боја јуначкога бише,
У гиздаво село Мартиниће,
Више Спужа у Бјелопавлиће,
Ђе је Махмут срећу изгубио,
И јунаке многе оставио,
Међу њима аге и бегове,
Кулуглије и своје делије;
Седми данак једва проговара,
Шетајућ' се Махмут разговара,
А удари с' руком уз кољено:
"Алах, рече, што сам учинио!
Од кога се јесам препануо!
Ко ће моју силу задобити,
Докле имам у ћеси новаца,
А у Црну Гору трговаца,
Којизи су лакомни на благо,
Учинићу што је мени драго,
Они ће ми продат' Црногорце,
Похараћу редом и Приморце,
До бијела града Дубровника;
Што ће мене учињет' Владика?"
Па оправи Махмут посланике,
Ето војску купи и сабира,
Арбанасе право до Епира,
Херцеговце до Босне поносне,
Пријатеље зове на помоћцу:
Ахмет пашу Махмут-Беговића
Од Расије и од Дукађина,
И сестрића бега од Каваје;
А Тоскама мито обећаје,
Сваки данак, када боја бију,
По талијер свакојему другу,
А кад није, плаћа половину,
Сувише је хране и дарова,
А што стеку, али што украду,
Да никоме дијела не даду.
Сакупио пјешца и коњика
Тридест хиљад' по избор војника,
Изван војске, што је оставио
По границах на четири стране
Супрот Брђан и Горице Црне,
Да се не би могли саставити
И уједно пашу дочекати.
Па подиже и окупи војску
На Дољане више Подгорице,
Ту је везир табор учинио
И зелени шатор разапео;
Но кад виђе близу према себе
Два табора црногорске војске,
Један табор бјеше под Сађавац
На ливаде на Вучи Студенац,
Други стоји на Круску главицу,
Оба Турком задају грозницу,
То је паши тврдо мучно било
И његову војску забунило.
Даје коме стати погледати,
Соколовце младе Црногорце,
Како чине фиску и весеље,
Играју се игре свакојаке,
Међу собом зборе и говоре,
Да ударе паши на таборе.
Још да тије видијети, побре,
Како иду младе Црногорке,
Веселећ' се и пјесме појући,
Јунацима тајин доносећи,
Не би река' да су женске главе,
Ни женскога срца ни погледа,
Него срца огњенога Вука,
А погледа од горе хајдука -
Мало не би пушке прихватиле,
И с Турцима кавгу начиниле.
Ту стајаху за петнаест дана
Црногорци наспрама Турака;
Али ево гласи допадоше,
Да се хоће везир подигнути,
И на село Крусе ударити.
Кад Владика гласе разумио,
С главарима совјет учинио,
Па на троје војску разредио,
А пред војском редом поставио
По избору биранејунаке,
Који знаду војском управљати,
А с Турцима желе војевати;
Ту Владика међу војском стаде
И свијема благослове даде,
Бога моли, овако говори:
"Црногорци, моја браћо драга!
Ево триста и тридесет љета,
Од кад наши стари војеваше,
Боја бише и крв прољеваше
Поред вјере и слободе драге,
Да у ропство турско не упану,
И слободу не изгубе драгу;
Чујете ли, што Турци говоре,
Како они вазда Србље коре,
А несрећом боја Косовскога,
Кад смо наше царство изгубили
Од издаје Бранковића Вука,
Њему за то било вјечна мука!
Ема сеје Махмут посилио,
Што је Гору Црну прегазио,
Кадје пређе кроз њу пролазио,
А неслогу нашу опазио,
не би Турци знали Кошћелице
Ни трзали наше утробице,
Нег' би везир сад се захвалио,
Да ће коња на мору појити,
А поробит мало и велико,
Кроза Црну Гору свеколико.
Још нас кори, овако говори:
Да ће дати неколико мита,
И све ставит' коњу под копита,
Бит' може ли ране жесточије,
Но стријела кад срце пробије?
А ни она није такојака,
Да разбије срце ујунака,
Но остала икаква работа,
Ка'је такви укор и срамота.
Црна Гопа, отечество наше,
Гњијездо се соколово зваше,
Ђе соколи у слободу живе,
Који лове змије грабежљиве;
Спомен'те се, ко веје родио,
Кога ли сте рода и племена -
Славенскога од искон имена!
Сви будите срца Краљић-Марка
И деснице бан војводе Јанка!
Вишњему се Богу помолите,
Часнијем се крстом прекрстите,
Да ви, браћо, у помоћи буде
И јуначке да ви плате труде!
А нећу ви редом спомињати,
Што је било у стара времена,
На различна мјеста небројена.
Тек ђеди ви у Жупу крваву,
Кад разбише пашу Серашћера,
Опоштише сву крајину нашу,
Ка' и посље у село Трњине,
Међу Кругом и међу Ровине,
У два пута кад разбише Турке;
Једном живих триста ухватише,
За вепрове на откупе даше;
У други пут кад ухватише
Седамдесет ага и бегова,
На крваво Чево доведоше,
И свијема главе одсјекоше.
Још вас молим, да се споменете,
Што је било у ваша времена,
Од Ћехаје, па од два везира,
Босанскога и Руменлијскога,
И Мехмеда паше Бушатлије,
С ким сте скоро, браћо, бојак били,
И јуначку славу задобили,
Бог ће дати за његово име,
Да јунаштво наше поновите,
И Махмута пашу разбијете,
нека позна, што су Црногорци!"
Црногорци када разумјеше,
Којизи се онден намјерише,
У свакога срце узиграло
Од јуначке жеље и радости;
Барјактари развише барјаке,
Четовође војску поставише
Све по реду племе до племена;
Па кад сјутра зора забијеље
Прије ноје огријало сунце,
подиже се Махмуте везире,
И постави у ширину војску
Од зелене горе Височице,
До Комине и Ораховице,
То ће бити хода два сахата;
Тридест хиљад' на шест ударише,
Живијем се огњем погонише,
По мејдану тамо и овамо;
А кад било дневи око подне,
Црногорци Бога поменуше,
Једнодушно пушке опалише,
А једанак јуриш учинише,
Ћерајући, Турке сијекући,
А друг друга често кликујући,
Да освете зулум и срамоту
Од Махмута паше учињену.
Сад да тије видијети, побре,
Витезове младе Црногорце,
(Они јесу срца Краљић-Марка
И деснице војеводе Јанка)
Како муте и разгоне Турке,
Како вуци у планину овце!
Мили Боже, на свему ти хвала!
Камо сила Махмута везира?
Јутрос бјеше силан и бијесан,
На ђогата коња големога,
С голом сабљом у руци јуначкој,
Оштру сабљу бјеше повадио,
Да сијече црногорске главе,
Нагоњаше своје најунаштво,
Да пороби мало и велико,
И попали огњем свеколико;
А сад виђох црногорско момче,
Које носи главу Махмутову,
Друго капу, а треће доламу,
И четврто сабљу оковану,
Пето, вељу, пушку сермалију,
Шесто мале пушке позлаћене,
Седмо јаше коња Махмутова;
А остали витези јунаци,
Сваки носи биљег од Турчина,
Крвавијех рука до лаката:
Неки једну, неки двије главе,
Неко и три, неко и четири,
Неки носе зелене барјаке,
Многи пушке, сабље и гадаре,
Виши дио сребром оковане,
Неки носе чалме и доламе,
Неки воде коње седланике,
Ето, побро, сад јуначке дике!
Па нек сваки вазда Бога хвали
И велико име божје слави!
Ту погибе цвијет од Турака,
А Господа старијех оџака;
Од Призрена и од Вучитрна,
Од Косова и од Пријепоља,
Митровице и од Ђаковице,
И од Пећи, Хаса и Гусиња;
Од Бихора и од Колашина;
Од равнога мјеста Бјелопоља,
И пространа шехер Боскопоља;
Од Тирана и од Албасана;
Од Каваје, Љеша и Мокрина;
Од Валоње и од Дибре доње;
Од Водена и од Тепелена,
И Улциња бијелога града;
Још од тврдог Скадра на Бојану
И крвава Спужа на Крајину,
И гиздаве варош Подгорице.
Ал' утече паша Ибрахиме,
Ево и он утећи не хћаше,
Но га срећа нанијела бјеше
На Лазара попа Кнежевића,
Од равнога мјеста Љешкопоља,
Изнесе га на плећи јуначке.
То је било, кад се и чинило.
