30 Љуботињанима

30 Љуботињанима

Благородној господи војеводи Петру, попу Николи, кнезу Стефану и осталијем главарима и старјешинам и свијема Љуботињанима драги поздрав.

Знате колико смо труда и муке поднијели у цијелу годину данах радећи да умиримо Цеклињане и Добрљане и једва што рекосмо, јер се умирише, а у толико се на другу страну међу вама и Цеклињанима зло догоди и погибе Цеклињанин, како људи кажу, на велику правду Божију од руке и пушке прекорничке, идући за својом муком, а Цеклињани убише истога кривца и крвника рукоставнога и једну вашу жену, по несрећи, нагоном у бој. У ово зло не би зађевица цеклинска, него прекорничка и ја к вама посилах у два пута људи од суда и правитељства земаљскога и писах једно моје писмо молећи вас да вјеру Цеклињанима дате, уздајући се истинито да ћете тако учинити, али не учинисте, докле се опет догоди толико зла и несреће, који не само мене, него и свакому поштену чојку и љубитељу отечества прекомјерну печал и жалост донесе, а највише за то што ви, Љуботињани, од почетка учињене слоге и јединства у нашу земљу вазда бјесте готови на сваку потребу и у сваки послух, ђе се тицаше до обштенароднога мира, славе и поштења и до свакога доброга начина и користи народне. Не знам која несрећа би, те у ово садашње зло из почетка не имасте онога послуха и оне памети да се уздржите при заклетви, коју сте на Цетиње учинили и при височајшој вољи нашега Високославнога Покровитеља, у вријеме када очито видите његова посланика међу нама и кад ова домаћа рат не може донијети, нако обичајно зло и несрећу на обје стране, а сувише безславије и стид пред својим Покровитељем. Ово је највиши узрок, који ме принуђа да ви ово писмо пошљем, јер не могу заборавит моју дужност. Ја сам иједа у срдитост говорио да већ нећу у Ријечку Нахију никога молити да се не бије, будући само прошле године четрнаест пута ради Цеклињанах и Добрљана ходио сам на обје стране и молио толико, да би се досадило већ и највиша весеља ходити, али опет, кад помислим — и она љубав коју сам из моје младости с Ријечком Нахијом имао, све бих прве труде заборавио, а наново започео труд и муку

постављати, само кад бих знао да ће моји труди коликогођ зла уставити, које би било, да не буде. И ништа више не жалим, него што је Ријечка Нахија себе под заклетвом поставила и зло почетак учинила и што ће Богу, а може бити и Цару, одговарат за своје клетвопреступљеније и за худи изглед, који је осталому народу дала.

Ја знам да је вама премного зла и не могу споменути ништа више, него ли у овоме писму спомињем, али се уздам да ћете се ви сами домислити и споменути за све оно што бих ја стио рећи или вас молити. И ако ово не приклони ваша срца тешко увријеђена да ми штогођ по мојему желанију одговорите, неће их ништа друго преклонити.

Међу тијем остајем ваш прави и свесрдни На Стањевиће, августа 11. — 1805.

ВЛАДИКА ПЕТАР