176 Главарима

176 Главарима

От Нас Владике Петра

Превосходитељному Господину Губернатору, и Благородној Господи Сердарима, Војеводам, Кнезовима и Барјактарима и прочим главаром и старјешинам од Катунске Нахије драго поздрављење.

Ево прође на Томин-дан годиште данах, откад започесте говорит да суд и кулук поставите. Истина је да сте прољетос на уставке Никоља-дне почели доходит овдје, обећајући сваки на име својега племена, да ће гроше скупит и да ћете уредбе које требају за суд учинит, но ево и од Никоља-дне прођоше пет мјесецах, а гроше не скуписте и уредбе не учинисте никакве. Ја видим да приступа зимње вријеме и да је кућа празна, чудим се како ће се и на који начин у празну кућу стојати, како ли ће се народом управљати, кад самијех себе управити не хоћете у вријеме кад све остале нахије на вас гледају и кад је већ глас по свијету поша да су Црногорци суд и правитељство међу собом поставили.

Ово је глас од ваше славе и од вашега поштења и обштенародњега посла, којему се сваки Христијанин весели, мислећи да је истина. Но какав ће глас поћи, како ли ће људи од свијета вас почитовати, кад опет чују да у Црну Гору не има ништа, нако ваздашње самовољство и злодјејаније.

Сви цари и краљеви од свијета самовољне људи ћерају, који суда и правитељства међу собом не имају и који никога слушати не хоће. А ето видите да и вас ћерају ни за што друго, него за ваше самовољство, зашто сваки хоће да чини што је коме драго.

Побјегли су шест солдатах из Котора, за које сам три књиге од господина капитана од циркула примио да их по сваки начин чините вратит и на сврху ми пише да су Дубљани четворицу одрли и голе у Заљуће допратили, који су пребјежали лут Никшићах, а два да се болестни находе у кућу Пророковића. И ја сам Његушима писа и посла књигу реченога господина капитана да чују што ми пише и да виде јесу ли солдати у Пророковића или не, пак да ми пишу што ћу циркулу одговорити, и нијесу ми ни слова одговорили.

Ја сам вазда говорио и толико путаху све нахије писа да солдате и бјегуне и бјегунице, који бјеже из ћесарске државе, нитко не прима, зашто знам да је то ћесарскому гуверну преко мјере противно, будући су погодбе међу свијема краљевима у свијет да један другоме ускоке и бјегуне повраћа натраг. А ето ви шиљем копију од фермана, што је дошао везиру скадарскому за такве ускоке која ми је дошла из Котора.

Сад разсудите, може ли Црна Гора, мимо свијех царах и краљевах, примат и бранит ћесарске солдате и судите, који бјеже самовољно у Црну Гору. Пак ми кажите што ћу на ова писма одговорит ћесарскому гуверну. А да су мене Црногорци слушали, не би се пазари затворили и не би сиромаси прави ухваћени били.

Ви ћете бит међу Чевјанима, Цуцама и Бјелицама и ту ће бит половина катунске нахије, ја вас молим да се договорите за ово и за све остало, како ћете и на који начин живјети, да учините уредбе, како можете у суд стојати и народом управљати, а да се сами собом не ругате. Зашто ви ја кажем, ако нећете другојачије радит, него ли сте досле радили и другојачији начин учинит, него ли сте досад учинили, ја ћу се од свијех пословах и дјелах црногорскијех уклонит, да већ нигда никому не споменем за суд, ни за кулук, ни за слогу, ни за мир, ни за другу никакву работу црногорску, него ћу оставит на совршену вољу свакому да чини што коме срдце жели.

Ваш доброжелатељ и слуга

Цетиње, октобра 10.1826.

ВЛАДИКА ПЕТАР