22 Главарима

22 Главарима

Благородна господо судци.

Ето видите јунаштво, које учинише Милићи пред Котором, а Цеклињани и Добрљани пред Светом Ћеклом; ово је заклетва црногорска и ово је добро, којега они ишту, нека се њихови душевни и тјелесни злотвори веселе њиховој срамоти и вјечној погибељи, и нека им Бог да подјелу, како су и заслужили.

Пошљите дружини да дођу к вама свиколици што приђе може, изван Цеклињанах и Добрљанах, да се договоримо како ћемо чинити, зашто нећемо још тако оставит, како зли људи мисле; а имадем с вама и другога разговора, који јесам и остајем ваш доброжелатељ.

На Стањевиће ВЛАДИКА ПЕТАР

Јулија 15. 1804. 

21 Црногорцима и Брђанима

21 Црногорцима и Брђанима

Петар, Божијеју милостију православни Митрополит черногорски, скендеријски и приморски и Росијскога Императорскога ордена Славнога и Великога Књаза Александра Невскаго каваљер.

Благородним и почтеним господам чиноначалником и прочим главаром и старјешинам и всјем во обште Црногорцем и Брђаном у све нахије и у сваку кнежину објавленије.

Будући Јего Величанство Всемилостивјејши Покровитељ наш Велики Господар Император Всеросијски Александер Први уредити благоизволио консулат у Котор, и послати у њему консула природнаго росијанина Господина Алексија Јосифовића Мазуревскога, који по Царевој вољи и заповиједи имаде пазити и у сваку потребну згоду бранити и заштитити православне народе христијанске, а особљиво Црногорце и Брђане, који су одавно усрдијем и вјерношћу привезати к Височајшему Всерусинскому Престолу.

Тога ради за радост и веселије с овијем писмом објављујем вам ове нове милости царске, у којијема стоји срећа, чест и благополучија ваше, које имате примити с највишијем благодаренијем вашим, приносећи непрестано теплија молитви о долгољетном здравији и царствованији Всемилостивјејшаго добротворитеља, заштитника и покровитеља своје ... задржавајући себе у пристојне начине од... љубави мира и послушанија, настојати и радити... прије да заслужите више милости и помоћи царске, коју ви ја од свега срдца желим.

ПЕТАР ПЕТРОВИЋ

И в прочем остајем ваш доброжелатељ.

Цетиње М. јула 1804.

20 Бокељима

20 Бокељима

Петар Божијејумилостијуправославно-восточногвјероисповједанијаМитрополит черногорски, скендеријски и приморски и Росијскаго Императорскаго ордена Свјатаго Књаза Александра Невскаго кавалер.

Благородним и почтеним господам духовним и мирским чиноначалникам и всјем во обште православнаго восточнаго исповједанија в Епархији нашеј живушчим Христијаном о Господе здравствовати и радовати се.

Извјестно јест многим между вами, а особито грбаљској комунитади, у каквоме се бићу нахођаше Степан Вучетић, када назад петнаест годиштах добјежа к мене из Манастира Ластве и како сам ја њега примио и не само од његова тужнога бића избавио, него и сувише на степен архимандритски узвисио и народним послаником к Росијскому Височајшему Двору удостојио; то је свим вам довољно познато. Но како благородној души человјек све што на виши степен у господство и у власти излази и колико се у вишему богаству и срећи находи, толикођер он све веће иште приличне његовоме благородству начине за потврдите своје достојинство благодејанијем, милостију и кротким живљењем, а најпаче благодарним срдцем к својему благодјетељу, тако и неблагородни чојек, кад се види из нискога бића уздигнут ђе се није надао, заборави и Бога и душу, камо ли неће заборавит свога благодјетеља, пак на крилима високоумља или, љевше рећи, пребезумне гордости безобразно летећи како и речени Вучетић пакленим и отровним духом из његове утробе дише.

Ја не спомињем клетвопреступнога Вучетића неблагодарност и смутње што је чинио, будући то цијели народ од Приморја и Црне Горе види и знаде, нити хоћу бројити његове неизбројене лажи и неправде, које се није устидио противу исте своје совјести измислити, за омразит мене и љубезно моје отечество при Височајшему Императорскому Двору, којему смо с непоколебимом вјерносћу у деведесет и три годишта при свакој потребној згоди нашијем животима и крвљу усрдно служили и којему и на данашњи дан служити желимо. Али врх свега тога имаде Бог и наш Всемилостивјејши Цар и Покровитељ Александар Први судити, но у томе ни ја нити господа општенароднога Правитељства нашега не можемо трпјети то што Вучетић, будући се открио јавним издајником и непријатељем цијелога народа нашега, не престаје различитијем начинима и ден и ноћ уносити у нашу земљу превелике смутње и неслогу, за разорити наш опћени мир и тишину и за наострит они крвави меч од междусобне рати, који сам ја послије много мога труда након шеснаест годиштах при помоћи с благородном браћом главарима затупио. Тога ради он Вучетић, самозвани лаже-Вукотић, по сили законах црковнијех, властију ми од Бога даноју, лишајет сја и јест лишен архимандритскога званија, такођер свештеническога, дјаконскога и полдјаконскога и калуђерскога чина на такви начин да он, уподобивши се Јуди предатељу, оглашени злодјеј, остаје по данас извржен између свјашчаническога реда и дружества, свезан вјечним проклетством јако законопреступник и јавни возмутитељ народни. За то дакле всјем духовним и мирским и всјем вообште мужескога и женскога пола возљубљеним Христијаном и Христијаницам у свој Епархији нашој објавленије чиним и архипастирски под жестоким проклетсвом говорим и запрештајем, да не би који вишепоменутоме растриженику Вучетићу икакве почести и стиманце свештеническе учинио или од њега благословенија примио, али икаква дружества и договора јавнога оли потајнога с њим имао, него се уклањат од њега, како од кривоклетника и злонаравнога смутљивца, који не мисли за друго, нако да с лажима утврди своју срећу врх несреће и срамоте свега нашега народа, како је то свакоме отворено видјет.

В прочем препоручујући вас мшостивому покровитељству Божију, остајем ваш истинити доброжелатељ,

6. марта 1804-го Года, Вишеименовани Митрополит,

ПЕТАР ПЕТРОВИЋ

У Црној Гори, на Стањевиће

19 Црногорцима

19 Црногорцима

Благородна господо судци и прочи главари и остала браћо Црногорци!

Ето, како дођосмо у Брда, тако не само Бјелопавлићи и Пјешивци приступише к нама и суд прихватише, него и сваки Хришћанин од Ерцеговине управ до ријеке Таре једва и дочекаше да к нама дођу; такођер и Турци који стоје у Жупу Нишицку. А кад дођосмо у Пипере, шиљасмо људи и књиге к Ћурашковићима и осталијема Пиперима, који су от нас отступили и у Турке пошли, да се поврате и приступе к нама, да их умиримо с њиховом и нашом браћом Црнцима и Стијењанима, и они испрва обећаше, пак ево на сврху преварише и пођоше у Подгорицу к бегу Османагићу, који им много лаживога обећава и књиге пише да ће им дати војску на Црнце и Стијењане, пошто се ми вратимо; а кад би ова два племена разурили, то би за нашу земљу било зло велико и несрећа, а сувише грдило и срамота вјечна. Него, браћо, за Бога, сад оли икад устаните и кад чујете машкуле, скочите јуначки: нека иде Црница и Ријечка и Љешанска нахија и с њима Цетињани, Његуши и Ћеклићи на Бери, а остали Катуњани к нама, да не пуштимо Турке у наше границе, него да границе и мјеста наша утврдимо, а хајине и земаљске издајнике да кастигамо с помоћу Божјом, како буду заслужили.

В прочем остајемо ваши доброжелатељи

У Пипере ВЛАДИКА ПЕТАР

Нојемвра 17. -1803. года. са свом дружином и са свијема Брђанима, који вељубезно поздрављамо и чекамо наречена

18 Грбљанима

18 Грбљанима

Неописано тиранство и самосиност вашијех деспотах, а навлаштито Бошковића и Љубановића, будући се сваки дан простирало на уграбљеније туђијех земаљах и њиховога сиромашнога имућа, принуди мнозину и ваше комунитади просити у врховнога од провинције заповједника господина ђенерала Бради обрану и правосудије врху њиховога жалостнога бића. Не находећи икаквога милосрдија ни утјехе, принуђени бише с горкијем плачем и сузами приходити к мене како духовному својему пастиру, молећи ме и заклињајући ранам Христовим или да их препоручим реченому заповједнику е да би се смиловао на њихове правице погледати и достојно правосудије учинити, оли да их пуштим преко Црне Горе с женом и дјецом у турску земљу бјежати.

У овакве жалостне згоде не би могло, мислим, ни само варварско срдце остати да не оћути у себе по человјечеству неко увријеђење и болест, гледајући њихове сузе и слушајући њихове тешке муке и невољу, које су под јарам кнежевски трпјели. Ја сам размишљао врху моје пастирске дужности и врху свега што би се догодило, кад би они у турску земљу пошли и нијесам допуштио да пођу. Међутијем моје препоруке до ђенералске власти нијесу престале ходити, но не будући ћесарокраљевски закони, него которски над вами, ходили су безкорисно. Ваши новци, које су ваши деспоти из вашега крвавога зноја из вашијех мозољах изтијештали, јесу највиши непријатељи ваши, и тако вам не остаје друго нако междусобни мир, љубав и тишина обћена, докле ваши праведни разлози изиду пред ћесарокраљевским двором, од којега се ви истинито надате правосудију, милости и покровитељству. У толико свакога молим и Богом заклињем да не би који икакве смутње чинио или један другога за какву малу али велику ствар позивао, него све да оставите до нове краљевске заповиједи и уредбе од суда и правде. Иза тога биће свакому слободно приносити своје разлоге пред краљевским судом, а не пред которским, који изван сребра и злата и собствене своје користи ни у чем правице не находи. Ја знам да вас деспоти ваши и которска властела називају ребелима, будући су сами ребели и даве и страше комесаром, а сами се от њега тресу и плаше, бојећи се својијех дјела. Дај Боже, да дође и комесар, а свима, како они говоре, то ће бити ваша обрана и срећа. У толико вас опет архипастирски совјетујем да будете у љубави и у сваки поштени начин са сваким мирно.

В прочем остајем На Стањевиће, Јулија 1802. года.

ваш доброжелатељ ВЛАДИКА ПЕТАР

17 Попу Стевану Ковачевићу за Бањане и Граховљане

17  Попу Стевану Ковачевићу за Бањане и Граховљане

Драги попе Стеване.

Примио сам књигу од Мухамед бега Сулејманпашића, сераскера херцеговачког из... на коју сам одговорио како ћеш видјет из копије от мојега писма... исту ти шаљем. Него поздрави Граховљане и Бањане нека се владају мудро и разумно, и нека се напријед прођу от свакога рђавога посла, да с миром стоје и да себе чувају. Ја се надам да та војска, те је Дробњаке разурила, неће на вас доћи, али вазда ваља стојати на опаз и чувати се од зла, од којега да Бог вас сахрани свијех, којему ве препоручујем и остајем твој доброжелатељ.

На Цетиње, Јула 30. 1801.

ВЛАДИКА ПЕТАР

16 Бокељима

16 Бокељима

Петар, Божијеју милостију православнаго восточнаго исповједанија смирени Митрополит Черногорски, Скендеријски и Приморски и Всеросијскаго императорскаго ордена свјатаго великаго књазја Александра Невскаго кавалер.

Понеже православнаго восточнаго неунијатскаго исповједанија у цесарокраљевски град Котор живушчија христијане, не имјејушчи но токмо једину и то весма малују и тјеснују церков свјатаго апостола и евангелиста Луки храм, в којем ни четвертаја част народа в молитвеноје времја к богослуженију помјестити сја не может, испросивше чрез находјашчаго сја в оном грађе команданта и каваљера Томаса Бради полноје дозволеније, којего они прежде от венецијанској републики имјети не могли, намјерени ниње при сем дозволитељном случаје онују церков јелико довљејет распространивши возобновит. Но будушти сили их к совершенију того свјатаго и богоугоднаго дјела весма сут слаби и недостаточни, того ради призираја на прошенија их и набљудаја должност пастирскаго званија, простирају чрез сије писаније вездје к високим и знаменитим и духовнаго и мирскаго чина богољубивим господам и госпожам и ко всјем вообште свјакаго званија једновјерним собратијам, љубљашчим Христову церков и благољепије јеја, усердњејшија препоруки и моленија моји, да би од богоданаго имјенија на созиданије сего храма возможноје веспоможеније учинити не отрекли се. К тому же јешче в сеј књизи, по ниже писаној форми сопственоручно имја своје с означенијем подавајемаго числа новца написат благоволили, зачто они христијани обвјазани будут таковим благодјетељам вјечноју благодарностију и о спасенију душ тјех доброхотних детелеј теплија и свјашченија ко всешчедрому Богу возсилати молитви.

Дана сија просителнаја књта рукоју нашеју потписана и печатом обичним утвержденаја в богохранимој Черној Гори, при митрополитској катедралној резиденцији на Цетиње, маја 9. числа, љета Христова 1800.

ПЕТАР ПЕТРОВИЧ 

Секретар: ђакон Алексије.