120 Кучима, Братоножићима и Васојевићима

120 Кучима, Братоножићима и Васојевићима

От Нас Владике Петра

Благородној господи војеводи попу Мићу о прочим духовним и мирским главаром и старјешинам и свијема Кучима, Братоножићима и Васојевићима драго поздрављење.

Разумијем да је побјега из Пиперах и доша међу вама неки самозвани калуђер и лажни светињак Авакум, којега сам ја ћера да га уфатим, зашто вара и мути народ да се с Турцима бију. И бјеху га моји људи уфатили на Стијену у Пипере и били његовом тољагом да га доведу к мене, али је скочио проклети Мушика Савов с његовијем синовима и дружином, те га не дали довести.

Ја знам да је он у Србију народ наговара и мутио да се опет подигне противу Тураках, јер да није побјега од Милоша Обреновића, остао би у сенџир и у тавницу закован, да му кожа пуца под канџије, како и његовој дружини, који су уфаћени у Србију и на смртни кастиг осуђени, зашто такве бунтовнике сви цари и краљеви и сви поштени људи ћерају и они не находе нигђе мјеста, нако међу слијепим и безумним народом, који више лажам него ли истини вјерују, како што и тога калаша за светињака и за чудотворца почитују, а да је богоугодни и поштени чојек не би к њему ни приступили. Он каже да је посланик цара небескога и да има дара од Бога више него сви цари и краљеви, да га пушка не може убити и да на његово тијело ништа прионути не може. И слијепи народ вјерује, а особљиво видећи га гола, боса и гологлава и чујући његове лаже, како обећаје да ће злато наћи да га народу подијели, али то не смије говорит пред људима, који имају разума и који познају његове лажи. Питајте Стијењане нека ви кажу, када је говорио попу Радуновићу да га не води к мене, оли да ће му учинити да му се руке и ноге згрче и да му очи испану и је ли га поп за косе дохватио и под ноге сплеса, пак сву тољагу светитељску сломио, бијући га и вукући по земљи; је ли оста згрчен и слијеп, оли се здраво натраг повратио.

Ево како разуман чојек лажи познаје и лажавце ћера, а лакоме будале за њим као слијепци за слијепцем иду, докле у зло упану. Ви сте разумјели што је та напаст учинио код Везирова Моста и што су добили они, који су га преко мојијех књига и преко моје воље и науке послушали у вријеме кад сам говорио да га ишћерају и да са сваким мирно живе, зашто ја не желим рати ни с ким, него мир и тишину сусједску, како ми Бог и мој честити Цар заповиједа.

Ја сам дужан и вама казати да је то лажац и пријеварник, као и што је био у моју младост Сћепан Мали, којега слијепи народ за Цара почитоваше, не слушајући мојега стрица, покојнога владику Саву; тако и тога калаша безумна чељад почитују за светињака. Људи, који путом Божијем иду да Богу  служе и угоде, не мисле ни за какво зло, нако вазда за добро и не говоре сами себе да су свети, него да су грешни и окајани; а та је калаш до скора био у Шумадију хајдук и разбојник; пак и сада чини хајдучка и разбојничка дјела, наговарајући будале на зло, да се љуцка крв пролијева; и јошт има дрзновеније говорити да је светишак и Божји посланик. Није дакле доста, што је он крвомутник, него и сувише хулитељ преблагога Бога и поругатељ чина калуђерскога, зашто Бог у своје заповиједи забрањује најжесточајшим начином свако злочинство и безаконије, а прави калуђер ваља да буде добри и смирени чојек и да заповиједи божје слуша и не учини дјелом ни помишљенијем ништа, што би вољи Божијој противно било.

Чојек, који Бога служи и хоће да буде спасен, неће ни звијера убити, ни рећи да га убију, а камо ли человјека подобнога себе; јер он не жели никому зла, нако свакому добра, помишљајући да сви људи од једнога оца Адама и од једне матере Еве произашли и да је Бог свакога сотворио и заповједио да једни другим добро чинимо и добра а не зла радимо.

Сад разсудите, може ли крвомутник бити светињак у исто доба, кад чини да људи гину и једни друге кољу. Не стоји светиња у то, што он иде да боље народ вара гологлав, бос и одрпан, него светиња стоји у праву вјеру и у добра дјела, како Бог заповиједа.

Не будите, дакле, безумни и не дајте да вас речени калаш превари и да његовим лажем вјерујете, пак да се послијед кајете, него га ишћерајте да га међу вама није; нека иде у Шумадију да чудеса чини и да с Турцима ратује и нека онамо господство добије, које иште.

В прочем јесам ваш доброжелатељ.

На Цетиње, марта 12. — 1819.

ВЛАДИКА ПЕТАР