169 Цеклињанима

169 Цеклињанима

От Нас Владике Петра

Благородној господи главарима и старјешинама и свијема Цеклињанима драго поздрављење.

Знате како ја писах једну књигу поради кћере Мата Маркова Мартиновића, а жене Јова Андрина Иванишевића, која бјеше побјегла међу вама у Хоћевиће и како молих и заклињах свакога да је нитко у своју кућу не држи, остављајући под најжесточајшим проклетством ко би је за жену узео и попа који би је вјенчао, зашто знам не само да је то преко мјере грешно и безаконо дјело, него и сувише, ако је који Црногорац узме, да ће стога бити велико зло и крвопролиће. Но проклети и богохулни поп Гаврило, син Сава Гаврилова, не погледа на то, него на проклето мито и преко закона Божија и преко мојијех молба и заклетвах дрзну вјенчати и вјенча туђу жену за Драгићевићем и учини да погибе син Андрије Перова ни крив ни дужан, а сувише што ће посад зла и крвопролића бити, то све пада на њега и његову душу, да Богу  одговорник буде. Али се није чудит што он безаконок вјенчаје жене иза живијех мужева с другијема, када је вјенчао Бијелића с његовом истом снахом, то је једнако, како да је вјенча с његовом родном сестром, будући је снаха, за роднијем братом вјенчана, свакому како и родна сестра; зашто је свети Јован Крститељ од проклета цара Ирода посјечен био, него зашто му не даваше да узме жену брата својега Филипа и три пута је Јованова глава у земљу закопавана била и све три пута из земље излазила и свеђер једнако говорила: „Не ваља ти, безакони Ироде, узети жену брата твојега Филипа”. Сад промислите, какво је то безаконије и каква је страшна и нигда непроштена грехота узети снаху за жену. Но проклети поп Гавриле и на ово не погледа, но по турски вјенчаје снахе за ђеверима; ето ти хоџе, а не попа. Тога ради вам дајем на знање да он по данас, властију од Бога нам даноју, остаје лишен чина свештеническога и свезан од свакога свештенодјејствија, да ни петрајиља на себе поставит не може и да га ни један Христијанин и Христијаница под жестоким проклеством не има звати ни за ниједан поса црковни, нити га за свештеника држати, ни почитовати, него се од њега, како од хулитеља вјере и закона христијанскога, уклањати.

В прочем правим, богобојазним и послушним јесам доброжелатељ

На Цетиње, јулија 17. — 1825.

ВЛАДИКА ПЕТАР