147 Црмничанима

147 Црмничанима

От Нас Владике Петра

Благородној господи главарима и старјешинама и свијема Црмничанима да будет на знање како сам опет примио писмо од господина капитана од циркула из Котора, које ће ви приказат народни секретар г. Стефановић да видите како високославни ц. к. гуверан изновице иште да му буде Перазић повраћен и предат у руке. Ако ли то не буде учињено, да ће народ црнички остати затворен од државе ћесарске да мимо своје границе преступати не може и да ће бит гледан како народ непријатељски и самовољни, који никога не слуша и који самосилно држи ускоке из ћесарске земље, што не би ни једна краљевина могла чинити, будући сваки цар и краљ има власт врху свијех, а не сврху туђијех судитах и сваки судит има бит својему господару вјеран и послушан, а за невјерност и за непослушаније кастиган по законима својега господара.

Била је до скоро само једна малтешка држава, која могаше иностране ускоке примати, имајући допуштење од свијех државах да их прима и држи, зашто брањаше бродове трговачке од Барбарезах, но и она сад не има тога допуштења. А ви хоћете да нову Малту у Црницу учините и да Перазића браните без икаква допуштенија и без сваке снаге и јакости, за саму вашу несрећу и за ваше зло.

Ја сам вас у више путах молио и заклиња да тога чојка не држите у вашу нахију, но ви на моја писма одговарате да га између вас нећете пуштити, ако ћете и под проклеством остати и сви рад њега огњем изгорјети. Кажите ми, дакле, нека знам то добро што је вама Перазић досле учинио или коју корист и срећу може вам игда учинити да за њега не жалите душе ни тијела ваша изгубити, јербо се мене чини да је то премного учинити за једнога туђина, што не бисте ни за самијех себе нигда учинили.

Ако се ви надате, како ви Перазић обећаје, да ћете од Росијскога Двора милост и благополучије добити за то што Перазића држите, ја вас увјеравам да ће Перазића и ваша дјела једнако росијскому како и ћесарскому Двору бити противна; јер ако је росијски Двор с Перазићем послао у Режевски Манастир различите црковне вешти, то је из своје милости учинио, а не за икакве заслуге Перазића, јербо он нити је кад службе у Русији чинио, нити је може игда учинити. Перазић не би ни у Русију прибјежиште има да не буде предат ћесарскому гуверну, кад би Русија знала да он, спомињући име росијско, чини таква дјела противу пулитике европејске.

Перазић говори да има декрет од Росијскога Двора да стоји у Црну Гору и ви њему сљепачки вјерујете и мислите да је истина све што ви каже и да он може много добра вама учинити, а не разсуждавате, говори ли истину или лаж.

Перазић није ваш архипастир ни природни Црногорац, него ја, и ви нијесте дужни Перазића ни другога слушати, него мене, како својега архипастира и началника. Перазић није за вас ни за остали народ ни маљејшега труда ни трошка имао, а ја сам у тридесет и пет годиштах, не штедећи ни живота ни имјенија мојега, непрестане и неописане труде и трошке поставља, радећи за обштенародњу слогу и за обште народње добро, о којему и данас радим. И ако ви и други Црногорци не познајете моје труде и моје к вам усрдије, познају наши сусједи и остали свијет, и ја, не гледајући на вашу и прочијех Црногорацах неблагодарност, остајем довољан што сам испуња дуг истинога сина и љубитеља отечества и што је ова истина свијету позната.

Перазић пише и говори, ако није Црна Гора под ћесарским покровитељством, да ће он у вашу нахију бити домородац, докле његова воља буде. То хоће рећи да сам ја Црну Гору подложио оли да је хоћу под ћесарско покровитељство подложити. И ја сам вам, сврху овога његова измишљенија, пређе писао да ћесарски Двор тога не жели, а сада ви јавно кажем, колико ми је црногорско самовољство и непослушаније досадило и колику теготу и главобољу сваки дан подносим за одговарати ћесарскому гуверну за њихова дјела. Не би ми жалосно, него мило било да у Црну Гору видим оно што црногорски народ по својему самоволију непрестано иште и жели, како што и ви иштете држећи Перазића, да се не само ћесарскому, него и росијскому Двору вјечно омразите и да велику несрећу и зло ради њега дочекате, који не само што је међу вамаускочио, бјежећи за његова преступљенија од својега гуверна, него и сувише наговарајући вас да не слушате моја писма и наредбе, учинио се јавним бунтовником и возмутитељем народа и всеобште тишине, која би имала међу све два сусједна народа царствовати, у коју највиша корист и срећа ваша и свијех Црногорацах стоји.

Спомените се дакле, господо главари и остали народе црнички, да ово нијесу мали него превелики посли и нека се спомене кнез сотоницки, који Перазића у кућу држи и највише с његовом кнежином брани, што ће бити и како ће се одговарати, кад до муке дође, ако Перазић сад не изиде изван ваше границе да се нигђе у наша мјеста не повраћа и ни с ким не састаје.

Ја сам ово дужан вам писати, да не речете, јер ви нијесам каза и ако останете на прве ваше мисли, ово ће бит посљедње моје писмо, да ни за то, ни за остале никакве ствари друго од мене имати нећете, који чекам чрез поменутога г. Секретара скори од вас одговор и остајем, ако хоћете, ваш доброжелатељ.

На Цетиње, Августа 12. — 1322.

ВЛАДИКА ПЕТАР