161 Његушима
От Нас Владике Петра
Превосходитељному господину Губернатору и
сердару и кнезу и прочим главаром и старјешинам и свијема Његушима драго
поздрављење.
Ја сам одавно видио да овдје живјети не могу
и ево дође вријеме да од силе цетињске под старост бјежим из Цетиња. Јучер
ударише Бајице на чељад доњекрајску пред манастир, која носаху жито у млин;
скочише моји људи и не дадоше да жито узму. Ту су пушке натезали да ове наше
побију. Иза тога се зађеде бој међу Бајицама и Доњокрајцима за цијели дан, неки
Доњокрајци у Влашку Цркву, а Бајице около цркве и на сваку страну око Доњега
краја. Чељад која бјеху у млин пошла не смију се дома вратит, закумила наше
момке да их проведу до кућах, и они најприје пошли, вјеру у Бајицах извадили да
их слободно могу превести, пак узели чељад да прате, а кад дошли мимо цркве на
вељу ливаду, сретну их Бајице и убију у њихове руке једну ђевојку Шпадијерову,
која је панула мртва на њихове ноге и хаљине окрвавила.
Кажу ми да су и шиљеж и козе црковне узели,
које смо предали на зимницу у Доњи Крај. Сад помислите је ли могуће ово
трпјети. Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио, колико трпим од
Црногорацах.
За то ви пишем нека знате, ви и остали
Катуњани, да ово ни под који начин подносити не могу, него хоћу бјежат, но без
вашега и осталијех Катуњана знања
нијесам ктио бјежати у Ријечку оли Црмничку
нахију или на другу страну, да не речете јере сам кријући побјегао, који јесам
ваш доброжелатељ и слуга На Цетиње,
21. Новембра 1823 Год.
ВЛАДИКА ПЕТАР
No comments:
Post a Comment