99 Руском цару Александру I

99 Руском цару Александру I

Најмилостивији государу,

Уздисаје моје с народом црногорским пастирству моме повјереног имао сам срећу вашему императорском величеству с трећом најпонизнијом молбом поднијети: од 26. септ. 1814. год. кроз полковника Никића; друго од 18. декем. 1815. кроз находећег се при аустриском двору пуномоћног министра графа Стакленберга, а треће од 15. ферф. 1816. кроз надворног савјетника Мазуревског. И сад лишен будући благосклоног одзива ради уважења подвига, мени повјереног, а од вашег императорског величества зависећег народа, да би било дај буди црногорској дјеци као једноплеменицима с Русима срећа или вјечна мука.

Погледајте, најмилостиви господару, поради сродства, које нас веже с вјерно поданим вашој импери[ји], које моли љубав и узајамно сједињење, - и немојте туђе предпочитовати. Крв је народа црногорског тако чиста, као што му је и душа ведра. И туђи је љекар за њега и од његовог живовања далек. И његово је повјерење одлучено од туђије врата.

Погледајте, најмилостиви господару, на седамдесетљетну сједину моју - дајте помоћ мојијема трудовима! Увјенчајте блага намјерења пресрећније предкова вашег 

императорског величества и оправдајте моје усрдије и завјет мојије прародитеља и предмјестника на вјерност к Русији! - Овај народ није нигда био од иноплеменије држава у поданство покорен, посље окончања бившије књазева и владаоца црногорскије, штавише и у само оно вријеме, кад је отоманска порта грозила цијелој Европи, није нас могла савршено покорити. А с бившим правителством Републике Млетачке у сусједној кореспонденцији имао је вазда своју независимост, ништа мање, по паданију поменуте Републике у наступању 1796. год. аустриског правителства у Бокељску провинцију, до пожунског трактата признавали су нас у поменутом виду, а находећи се конзул вашег императорског величества 1804. год. код поменутог правителства у Котору надворни савјетник Мазуревски, јавио је покровителствовао Црногорце код Аустријанаца и на посљедак био нам је послан штатски савјетник Санковски као довјерена особа за Црну Гору до тилситскога мира с Французком. По закључењу овог мира и долазку Француза у сусједну Бокељску провинцију држали су с нама пограничну кореспонденцију као са независимим народом. - Равним начином и Енглези, негда силни на Адриатичком мору, почитовали су нас на пријатељски начин, и мојим паспортом Црногорце и друге трговце слободно пуштали. И началници оне флоте не само да су једном имали конференцију, но иу свакомвидууважавали сунашунезависмост. И најпосље Енглези су нама 1813. год. помогли Провинцију бокељску од Француза ослободити и исту су оставили под савршеном црногорском управом.

По овом виду и показаној способности овог народау свако вријеме к јединомишљењу садашњег обртаја свијета и сва обштекористна намјеравања вашег императорског величества и вашије савезника, Црна Гора има пуно право надати се безбједности своје независмости у одношењу наспрама иностранијс држава, које састављају данашњу европејску систему. Ако ли пак вишепоменута не допуштају к тјешњему одношењу вашег императорског величества, то нас усрећите с јавним покровителством; пошаљите нам једног чиновника, који ће представљати лице вашег императорског величества, а уједно и привремену помоћ, да би се могло уредити правителство и друга корисна заведенија, будући ће Црногорци бити у стању приносити достојну жртву на свој свети олтар.

Сад, најмилостиви господару, прикупљам моје посљедње силе, усуђујем се одправити мог синовца војводу Станка Петровића с 800 душа црногорскије житеља, да се населе у предјеле ваше империје по оскудици и нероду овдашњег краја, да се не би друге иноплемене области с њима користовале. И пошто сам исте одеском губернатору препоручио, рекао сам поменутом чиновнику, мом синовцу, да пође у вашу свету столицу Александру Николајевићу господину оберпрокуратору свегот синода, да би доставио моју најпокорнију молбу, како би подпуно и рјешително саизвољење и од престола вашег императорског величества за црногорски народ изгледати могао.

У Црној Гори, на Цетиње,

Смирени митроплит црногорски, скендеријски и приморски ПЕТАР ПЕГРОВИЋ ЊЕГОШ

8/20 маја 1817. Године.