97 Бјелопавлићима

97 Бјелопавлићима

От нас Владике Петра

Преподобњешему Господину отцу Архимандриту Јосифу и прочим главаром и старјешинам и свијема Бјелопавлићима, Пиперима и Пјешивцима драго поздрављење.

Разумијући, да се купи војска од Ерцеговине и да хоће на Дробњаке и на Морачу ударити, ја сам писао Даут бегу Реџепашићу једну књигу, молећи везира и сву господу, која буду пред војском, да се уставе и да војску не пуштају на праву сиротињу, пак ево и другу шиљем серашћер Ченгић паши и свој господи од Херцеговине, нека они буду сагласни, како им пишем. Тек ми одговоре ја ћу, ако Бог да, изист у Острог, да се с њима састанемо и да се на лијепи начин пријатељски договоримо, како ћемо учинит, да прави за криве не гину и да зла међу нама и њима не буде. Али ми остаје жалост чујући, да су неки ваши у Дробњаке пошли и барјак развили; то је дјело веома неприлично и мојему срдцу супротивно и јошт више што чујем, да говоре, јер сам ја наредио, да то чине, што истина није, него превелика лаж од лажавијех и злијех хајдука дробњачкијех измишљена, да варају народ и да га у његова зла дјела обуку.

Ја имам заповијед од нашега високославнога цара, да са сваким наоколо себе мирно и лијепо живимо и ј а не хоћу рати ни с ким, нако за невољу, кад би ко на нас ктио ударит, камо ли да ратујемо за неколико хајдука, које сам вазда молио и заклиња, да престану од злочинах и хај дуковања по Херцеговини и нигда ме нијесу кћели послушати, нити су бегенисали, да ми отпишу на књигу, коју сам зимус по истоме Брку посла, кад... везира босанскога, којега сам онда молио, да не пуштаје војску у Дробњаке, докле Дробњаци на моје књиге одговоре, а Дробњацима казах што ми везир пише и што сам ја везиру отписа и све им је Томан Брко на уста каза, али они нити вјероваше, ни од хајдуковања престадоше, ни мене одговора послаше. А писао сам и вама у исто доба, да ће војска на Дробњаке доћи, ако од зла не почину. Сад што кликују Брђане и Црногорце, кад нијесу кћели слушат, него су сами од своје воље, а преко моје заклетве шићаре по Херцеговини и Дробњацима грабили у своје куће, а не Црногорцима и Брђанима доносили, пак нека сами и ратују, а Брђани и Црногорци немају тамо преше, нако да зло и кривицу на себе потегну. Ја не жалим безбожне злодјеје, него праву сиромаш, којим ако моје књиге на лијепи и пријатељски начин писане не помогоше, неће им други нако сам Бог помоћи, зашто знам да та војска не иде без фермана царева.

В прочсм остајем сиротињу Богу  препоручујући ијесам ваш доброжелатељ

На Цетиње

априла 4 - 1817.

ВЛАДИКА ПЕТАР