79 Сулејман-паши

79 Сулејман-паши

Од нас Петра Петровића, владике црногорског и кавалера русијскога, нашему пријатељу Сулејман-паши, везиру већилу и серашћеру и херцеговачком заповједнику драго поздрављење.

Примио сам пријатељски одговор на моје писмо, а такођер сам примио и другу вашу књигу и разумио сам, што ми пишете, да немате сад... од вашега честитога султана, да с нама ружно живите, него да ми је... како и мене, да на комшилуку мирно живујемо. Ја сам томе рахат, што сте и из првога мојега писма виђели, јербо ни ми немамо засад од нашега високославнога цара наредбе, да с вама у немир будемо. Али се чудим, што ми пишеш, да није изишло онако, како сам ти писа; и не могу знати што ова ваша ријеч изговара, будући од моје стране није било никакве пријеваре, нити ће бити, зашто се нијесам научио никад варат, ни преварен од икога бит. И то ми слободно и чисто вјероват можеш, што ја нијесам посила у Ерахово ниједнога Црногорца, да од моје стране обећаје Граховљанима помоћ; но како су Црногорци с Граховом близу на комшилуку; то се сваки дан састају и мијешају, а навлаштито њихови чобани; тако Црногорци од своје воље у Грахово иду једно по близости и по сусједству, а друго по пријатељству, будући црногорске кћери и сестре у Грахово и њихове у Црну Гору удате. И по томе разлогу нити ја могу Црногорцима забранит да у Грахово не иду, нити их уставит да Граховљанима на помоћ не пођу, ако им од потребе буде, зашто су Црногорци вољни и слободни људи, који немају више себе бича, нити се боје коца ни конопца, но ако виде, да ће њихове сестре и сестрићи и њихове тазбине и ујчевине погинут, они ће без знања и питања ходит да им помогну и да с њима... Али се ја не надам, да ћеш ти сиротињу давит... животу утекла жива, да не погине од... браћа погинула. А што велите, да сте... у Грахово, да ви дођу на вјеру и да нијесу кћели... боје, једно знајући како су и приђе паше и цареве у Херцеговину доходили, да јарамазе ћерају и да раји начин учине... вазда жалостну рају остављали под тежи зулум, него су се пријед находили. А друго се страше, чујући како си Зубчане повјеша, који су к тебе приступили, зашто су и московску војску били, у коју су и Граховљани ходили. И ако је то истина за Зубчане, ти знаш да нико не иде на смрт добровољно и да сваки од смрти бјежи што даље може. А ти ако хоћеш рају смирит, најприђе истражи јарамазе и зулум, пак постави суд и правду цареву и таде ће раја сама к теби приступит.

И да си ми на комшилуку и у пријатељство здраво и весело,

На Цетињу, јула 26,1812.