79 Сулејман-паши
Од нас Петра Петровића, владике
црногорског и кавалера русијскога, нашему пријатељу Сулејман-паши, везиру
већилу и серашћеру и херцеговачком заповједнику драго поздрављење.
Примио сам пријатељски одговор на
моје писмо, а такођер сам примио и другу вашу књигу и разумио сам, што ми
пишете, да немате сад... од вашега честитога султана, да с нама ружно живите,
него да ми је... како и мене, да на комшилуку мирно живујемо. Ја сам томе рахат,
што сте и из првога мојега писма виђели, јербо ни ми немамо засад од нашега
високославнога цара наредбе, да с вама у немир будемо. Али се чудим, што ми
пишеш, да није изишло онако, како сам ти писа; и не могу знати што ова ваша
ријеч изговара, будући од моје стране није било никакве пријеваре, нити ће
бити, зашто се нијесам научио никад варат, ни преварен од икога бит. И то ми
слободно и чисто вјероват можеш, што ја нијесам посила у Ерахово ниједнога
Црногорца, да од моје стране обећаје Граховљанима помоћ; но како су Црногорци с
Граховом близу на комшилуку; то се сваки дан састају и мијешају, а навлаштито
њихови чобани; тако Црногорци од своје воље у Грахово иду једно по близости и
по сусједству, а друго по пријатељству, будући црногорске кћери и сестре у Грахово
и њихове у Црну Гору удате. И по томе разлогу нити ја могу Црногорцима забранит
да у Грахово не иду, нити их уставит да Граховљанима на помоћ не пођу, ако им
од потребе буде, зашто су Црногорци вољни и слободни људи, који немају више
себе бича, нити се боје коца ни конопца, но ако виде, да ће њихове сестре и
сестрићи и њихове тазбине и ујчевине погинут, они ће без знања и питања ходит
да им помогну и да с њима... Али се ја не надам, да ћеш ти сиротињу давит...
животу утекла жива, да не погине од... браћа погинула. А што велите, да сте...
у Грахово, да ви дођу на вјеру и да нијесу кћели... боје, једно знајући како су
и приђе паше и цареве у Херцеговину доходили, да јарамазе ћерају и да раји
начин учине... вазда жалостну рају остављали под тежи зулум, него су се пријед
находили. А друго се страше, чујући како си Зубчане повјеша, који су к тебе
приступили, зашто су и московску војску били, у коју су и Граховљани ходили. И
ако је то истина за Зубчане, ти знаш да нико не иде на смрт добровољно и да
сваки од смрти бјежи што даље може. А ти ако хоћеш рају смирит, најприђе
истражи јарамазе и зулум, пак постави суд и правду цареву и таде ће раја сама к
теби приступит.
И да си ми на комшилуку и у
пријатељство здраво и весело,
На Цетињу, јула 26,1812.
No comments:
Post a Comment