77 Карађорђу

77 Карађорђу

Милостиви Государ Георгиј Петрович.

Соболезнајућ о бједственом состојанији Герцеговинскаго Народа не само по тому, што он јест нам јединовјерни и јединоплемени, него и сувише, што сам ја в битност росијске војске у Боку Которску онај народ против Турак подвигнуо, којему при садашњим обстојатељствам не могуће толике помоћи дат колико би потребно било за његову безопасност. Ја сам имао чест Вашеј свјетлости минувшаго августа писати, препоручујући Вам да бисте Ви изнашли које средство, по кому би Сулејман 

Паша Скопјак принужден био оставит своји предпријатија, по којима се упутио на утјесненије и разореније помјанутога Народа, будући Ви, по милости Божијеј имјејући откритују с росијскими војсками комуникацију, свободни разговор и преписку с главнокомандујушчим, који ваши сили подкрепи и умножит свагда может. Но не имајући от Вас никаквога отвјета, чудим се каква је то прилика воспосљедоват могла. Али по свему томуја нијесам пропустио, колико је било могуће, посилат Церногорце на помоћ у сва герцеговинска селенија в близости границ наших состојашчија, от коих се вишеречени паша уклонио, говорећи да он нема повеленија ратоват с Црногорцима и тако остави ону страну, коју најприђе мишљаше разорит и главаре повјешат, као што је и зубачке повјеша, који су от нас далеко били. Пак иза тога на Гацко пође, намјеравајући Жупу и Дробњаке на пријевару али и на силу освојит. Познајући његово намјереније ја отправим синовца мојег с неколико Црногорацах за одобреније и покрепленије жупскога и дробњачкога до ријеке Таре простирајушчаго се христијанства, а на сверху потребно је било и мене самому ступит к Вашим границам за не допустит непријатељу она мјеста, чрез која би ми полезнејшују вама при удобном случају најлакше могли комуникацију открит. Но не пришавши до забиљеженога мјеста примих од мојега синовца извјестије да је поменути непријатељ кренуо пут Дрине да се с везиром босанским соједини и да хоће обојица на нека мјеста наше стране ударит. Али ево, благодарећи Бога, у брзо разумјесмо радостне и веселе гласе да су они совершено разбјени и принуждени били с величајшим својим стидом разбјежат се без обзира назад, оставивши славодобиће под крилима великога Александра сербским витезовом. Такођер чрез наших сусједов и непријатељеј разумијесмо да је росијска армија имјела страшни бој под Ниш с Турцима, но како они говоре то нас у сердца боде; може бит да и нарочно таки глас износе, знајући да смо ми сердцем и душом привезани к својим једновјерним и једноплеменим и да наша и свега словено илирическога Народа радост и срећа зависи од добића и славе високославних Русов, којих владеније да распространит Бог в конци селенија.

Покорњејше Вас мољу не оставите увједомит мене како о том и всјех успјехах росијскаго и сербскаго оружја, тако и о главнокомандујушчем росијскоју армијеју с изјасненијем његова намјеренија, зашто ја Вам хоћу бит обвезан чувствитељнејшују благодарностију, јербо ми на овом отјелитом крају по учињеному между Росијеју и Францијеју мира, не имајући ни с ким из наших доброхотов и јединовјерцов никакве кореспонденције, не можемо ни о чем истинито знат, што не бисмо од Ваше стране могли разумјет, но и Ви нас, како видим, заборављате не дајући нам ни о свом здравију никаквога извјестија, о чем ја сердечно желају знат, који имам чест именовати се.

У манастир Острог Нојем... 1811.

Вашеј Свјетлости покорњејши слуга и свакога добра желатељ Митрополит Церногорски ПЕТАР ПЕТРОВИЧ.