105 Црногорцима

105 Црногорцима

Петар, Божијеју милостију православни Митрополит Черногорски, Скендерински и Росијскаго Императорскаго Ордена Свјатаго и Великаго Књаза Александра Невскаго Каваљер.

Благородним господам сердаром, војеводам, кнезовима и барјактаром и духовнаго и мирскаго чина главаром, старјешинам и свијем вообште у све нахије и у сва племена и селенцја Црногорцем о Господе здравствовати и радовати се. 

Извјестно је вам, да у све вријеме тридесетогодишњега међу вами владичествовања мојега нијесам ја престава радећи о добром и поштењу вашему, нити сам кад поштедио трудов мојих, ни мојега имјенија, него и живот мој и душу полага за обште народњу корист и слободу нашу, призирући собствене после и користи моје и не иштући од вас ништа друго, но једино послушаније ваше, да будете, како словесни људи од Бога разумом ударени у благопристојни начин под законим управљенијем приведени, вадећи себе од врховне власти и началства, и не жељет нако служит отечеству мојему, да вас љубе и почитују европејски народи и да под таквим управленијем удостојите себе љубави њихове и благовољења европејских владатеља.

По вступљенији, или доходу ћесаро-краљевске власти у сусједство наше, ја сам више од три стотине књигах нашој земљи послао, молећи и заклињући вас, да лијепо и мирно с ћесаро-краљевском државом живите и да се прођете свакога худога и неприличнога дјела, које би могло сусједски мир и тишину поколебати. Ја сам вас учио и савјетова, да ћесарске војнике и офицере почитујете како се пристоји и да никакве освете самовољне не учините и што имате од којега ћесарскога поданика искати, да судом иштете и да преко санитадцкога кордуна јавно или потајно мимо стражах не идете и да стражама почест дајете и никаква неприличнога слова не речете. - Ја сам моје свештенике и остале моје људи у сваку нахију нарочно посила, да ово љепше и боље разумјети можете. Ја сам словесно и писмено толмачио, што је санитад и санитацки кордун и како се никаквијем начином и благом од смрти одкупити не може они, који би преко санитацкога кордуна преступио и да сами Цар таквога преступника избавити не може, будући су такови закони учињени за сахранити и чувати народ у царство кужне болијести. Ја сам такођер учио и кажева, што су царске наредбе и закони, што ли су њихове страже и војници и како исти цареви и краљеви стражама стиму и поштење наносе, како ли остро и жестоко кастигају свакога, који би дрзнуо противу страже руке пружити, оли худе ријечи рећи, а камо ли онога, који би стражу убио, оли заробио.

Ја сам срдцем и душом желио и настаја, да ви заслужите милост од Његовог Ћесаро-краљевскога Величества, који будући у мир, љубав и согласије с нашијем всемилостивјејшим Покровитељем, простирући своју височајшу власт на отечество наше, може како всељубезњеши брат и сојузник Покровитеља нашега, погледати на нас у сваку нужду и невољу нашу својим високомонаршим милосрдија срцем пуним.

И ја забављен у ове исти мисли и настојање примих данас од ћесаро-краљевскога војводе и заповиједника Бокијељске Провинције писмо, из којега с највишим оскорбљенијем разумјех, како су неки проклети Ожеговичани убили два солдата на Дврстно, и ето вам шиљем од истога писма копију, молећи вас, да сваку ријеч добро запазите и да помислите, можете ли ви све законе и уредбе хулит и плесат; можете ли с царима и с краљевима ратоват и хоћете ли пуштит, да на свијех вас срамотно име остане, да ве сваки држи и почитује за народ варварски, безбожни и безакони и бездушни, који нити има поштења ни људцкога помишљенија; хоћете ли останут под жестоким ћесаро-краљевским гњевом и под разсрџбом својега Покровитеља, да ви пазари затворени буду, да ве сила ћесарскога оружија ћера и абије да нигђе пријатеља немате, и да се ваш Покровитељ не може за вас јавити, будући ви сами криви својему злу и несрећи. А поради кога, него поради неколика безаконе злодјеја, које можете кастигат и опет у поштење и у миру останут, само ако хоћете; такођер 

и свакога осталога, који би се уканио такво или другојачије злодјејаније у ћесарску земљу самовољно учинит. Но ево страха и трепета, који удази и пробија моје срдце од вашега несогласија и нерађења, које ће вас нагнати на највишу несрећу и погибељ вашу. Тога ради свијех вас молим и всесилнијем Богом Вседржитељем заклињам, да се до тога не допуштите. И ово ви пишем и моју дужност испуњам, да не будем пред Богом одговорник и да не можете рећи, јер ви нијесам каза, што ће ве допанут. Остаје, дакле, у вашу вољу срећа или несрећа ваша, а ја остајем с огорченијем срдцем и са сузама ваш доброжелатељ.

Цетиње, јуна 17.

1818.

ВЛАДИКА ПЕТАР