49 Бјелицама

49 Бјелицама

Благородному господину кнезу Вуку и... и прочим главаром и старјешинам и свијем Бјелицама мир и здравије од Бога.

Ето видите што чине Озринићи, како једни ударају бити, робити и пљенивати нашу исту браћу и крајичнике Брђане, с којијема смо једну крв ради вјере и слободе наше проливали, а други такођер не престају давити јадне и жалостне Граховљане и Бањане, који су се при Црној Гори давно у Катунску Нахију приписали, како и сами знате и на службу нашега Покровитеља Великога Александра, христијанскога цара, своје куће и остало имуће изгубили. Пак и то није Озринићима доста јунаштва, него чујем, да су наканили и Мало-Цуце и Трешњево разселити и да су вас звали, или да им поможете, или да им не сметате то учинити. Ви знате, какву сте нам књигу послали, када сте из договора кнеза поставили и ваша два брата у суд земаљски на промјену оправили и како ја вашему књигу храним, тако се надам да ћете и ви уздржати и сохранити ваше обећање, које у исту књигу пишете. Ја мислим, да нијесу ови Озринићи у то дјело здоговорници и ништа више не жалим, него срамни глас, који по свијету иде, да Црногорци помагају Турцима клати и давати Христијане у вријеме, када је Бог сојединио српски народ, да се од турскога јарма ослободи и када христијанско оружје и срећа, хвалећи Бога, напредује и свеђер ближе к нама приступа. Али се надам, да остали Црногорци неће то име и срамоту на себе носити, него да ће бити што и остали поштени јунаци србски, који су себе ослободили, пак иду да и друге Србље помогну ослободити и да ће сувише тога Црногорца... нека срамота...

Тога ради вас и њих молим... да ви чувате себе и своје поштење и да се прођете од свакога посла и дјела озриницкога, који не би ни вас поштеђели, кад би могли друго оправит... намислили. Али ми можете чисто вјеровати, да се они у своје мисли тешко варају и да ништа... неће нако једну срамоту, од које се њихов... очистити неће у вијек. Ово ја вам пишем за ваше добро и за ваше поштење, зашто ево једна година данах, откада сте лијепо и складно у сваки начин земаљски били и ђе је потреба била на службу цареву и својега отечества јуначки, весело и добровољно постиђени, него да 

можете пред сваким отворена чела с поштењем и са славом изисти, да се нитко на вашу неслогу и на ваше злочинсто пожалити не може.

В прочем остајем ваш доброжелатељ На Стањевиће

декембра 20.1807. ВЛАДИКА       ПЕТАР