Friday, June 22, 2018

20 Бокељима





20 Бокељима

Петар Божијејумилостијуправославно-восточногвјероисповједанијаМитрополит черногорски, скендеријски и приморски и Росијскаго Императорскаго ордена Свјатаго Књаза Александра Невскаго кавалер.
Благородним и почтеним господам духовним и мирским чиноначалникам и всјем во обште православнаго восточнаго исповједанија в Епархији нашеј живушчим Христијаном о Господе здравствовати и радовати се.
Извјестно јест многим между вами, а особито грбаљској комунитади, у каквоме се бићу нахођаше Степан Вучетић, када назад петнаест годиштах добјежа к мене из Манастира Ластве и како сам ја њега примио и не само од његова тужнога бића избавио, него и сувише на степен архимандритски узвисио и народним послаником к Росијскому Височајшему Двору удостојио; то је свим вам довољно познато. Но како благородној души человјек све што на виши степен у господство и у власти излази и колико се у вишему богаству и срећи находи, толикођер он све веће иште приличне његовоме благородству начине за потврдите своје достојинство благодејанијем, милостију и кротким живљењем, а најпаче благодарним срдцем к својему благодјетељу, тако и неблагородни чојек, кад се види из нискога бића уздигнут ђе се није надао, заборави и Бога и душу, камо ли неће заборавит свога благодјетеља, пак на крилима високоумља или, љевше рећи, пребезумне гордости безобразно летећи како и речени Вучетић пакленим и отровним духом из његове утробе дише.
Ја не спомињем клетвопреступнога Вучетића неблагодарност и смутње што је чинио, будући то цијели народ од Приморја и Црне Горе види и знаде, нити хоћу бројити његове неизбројене лажи и неправде, које се није устидио противу исте своје совјести измислити, за омразит мене и љубезно моје отечество при Височајшему Императорскому Двору, којему смо с непоколебимом вјерносћу у деведесет и три годишта при свакој потребној згоди нашијем животима и крвљу усрдно служили и којему и на данашњи дан служити желимо. Али врх свега тога имаде Бог и наш Всемилостивјејши Цар и Покровитељ Александар Први судити, но у томе ни ја нити господа општенароднога Правитељства нашега не можемо трпјети то што Вучетић, будући се открио јавним издајником и непријатељем цијелога народа нашега, не престаје различитијем начинима и ден и ноћ уносити у нашу земљу превелике смутње и неслогу, за разорити наш опћени мир и тишину и за наострит они крвави меч од междусобне рати, који сам ја послије много мога труда након шеснаест годиштах при помоћи с благородном браћом главарима затупио. Тога ради он Вучетић, самозвани лаже-Вукотић, по сили законах црковнијех, властију ми од Бога даноју, лишајет сја и јест лишен архимандритскога званија, такођер свештеническога, дјаконскога и полдјаконскога и калуђерскога чина на такви начин да он, уподобивши се Јуди предатељу, оглашени злодјеј, остаје по данас извржен између свјашчаническога реда и дружества, свезан вјечним проклетством јако законопреступник и јавни возмутитељ народни. За то дакле всјем духовним и мирским и всјем вообште мужескога и женскога пола возљубљеним Христијаном и Христијаницам у свој Епархији нашој објавленије чиним и архипастирски под жестоким проклетсвом говорим и запрештајем, да не би који вишепоменутоме растриженику Вучетићу икакве почести и стиманце свештеническе учинио или од њега благословенија примио, али икаква дружества и договора јавнога оли потајнога с њим имао, него се уклањат од њега, како од кривоклетника и злонаравнога смутљивца, који не мисли за друго, нако да с лажима утврди своју срећу врх несреће и срамоте свега нашега народа, како је то свакоме отворено видјет.
В прочем препоручујући вас мшостивому покровитељству Божију, остајем ваш истинити доброжелатељ,

6. марта 1804-го Года, Вишеименовани Митрополит,

ПЕТАР ПЕТРОВИЋ

У Црној Гори, на Стањевиће








No comments:

Post a Comment