20 Бокељима
Петар Божијејумилостијуправославно-восточногвјероисповједанијаМитрополит
черногорски, скендеријски и приморски и Росијскаго Императорскаго ордена
Свјатаго Књаза Александра Невскаго кавалер.
Благородним и почтеним господам
духовним и мирским чиноначалникам и всјем во обште православнаго восточнаго
исповједанија в Епархији нашеј живушчим Христијаном о Господе здравствовати и
радовати се.
Извјестно јест многим между вами,
а особито грбаљској комунитади, у каквоме се бићу нахођаше Степан Вучетић, када
назад петнаест годиштах добјежа к мене из Манастира Ластве и како сам ја њега
примио и не само од његова тужнога бића избавио, него и сувише на степен архимандритски
узвисио и народним послаником к Росијскому Височајшему Двору
удостојио; то је свим вам довољно познато. Но како благородној души человјек
све што на виши степен у господство и у власти излази и колико се у вишему
богаству и срећи находи, толикођер он све веће иште приличне његовоме
благородству начине за потврдите своје достојинство благодејанијем, милостију и
кротким живљењем, а најпаче благодарним срдцем к својему благодјетељу, тако и
неблагородни чојек, кад се види из нискога бића уздигнут ђе се није надао,
заборави и Бога и душу, камо ли неће заборавит свога благодјетеља, пак на
крилима високоумља или, љевше рећи, пребезумне гордости безобразно летећи како
и речени Вучетић пакленим и отровним духом из његове утробе дише.
Ја не спомињем клетвопреступнога
Вучетића неблагодарност и смутње што је чинио, будући то цијели народ од
Приморја и Црне Горе види и знаде, нити хоћу бројити његове неизбројене лажи и
неправде, које се није устидио противу исте своје совјести измислити, за
омразит мене и љубезно моје отечество при Височајшему Императорскому Двору,
којему смо с непоколебимом вјерносћу у деведесет и три годишта при свакој
потребној згоди нашијем животима и крвљу усрдно служили и којему и на данашњи
дан служити желимо. Али врх свега тога имаде Бог и наш Всемилостивјејши Цар и
Покровитељ Александар Први судити, но у томе ни ја нити господа општенароднога
Правитељства нашега не можемо трпјети то што Вучетић, будући се открио јавним
издајником и непријатељем цијелога народа нашега, не престаје различитијем
начинима и ден и ноћ уносити у нашу земљу превелике смутње и неслогу, за
разорити наш опћени мир и тишину и за наострит они крвави меч од междусобне
рати, који сам ја послије много мога труда након шеснаест годиштах при помоћи с
благородном браћом главарима затупио. Тога ради он Вучетић, самозвани
лаже-Вукотић, по сили законах црковнијех, властију ми од Бога даноју, лишајет
сја и јест лишен архимандритскога званија, такођер свештеническога, дјаконскога
и полдјаконскога и калуђерскога чина на такви начин да он, уподобивши се Јуди
предатељу, оглашени злодјеј, остаје по данас извржен између свјашчаническога
реда и дружества, свезан вјечним проклетством јако законопреступник и јавни
возмутитељ народни. За то дакле всјем духовним и мирским и всјем вообште
мужескога и женскога пола возљубљеним Христијаном и Христијаницам у свој
Епархији нашој објавленије чиним и архипастирски под жестоким проклетсвом
говорим и запрештајем, да не би који вишепоменутоме растриженику Вучетићу
икакве почести и стиманце свештеническе учинио или од њега благословенија
примио, али икаква дружества и договора јавнога оли потајнога с њим имао, него
се уклањат од њега, како од кривоклетника и злонаравнога смутљивца, који не
мисли за друго, нако да с лажима утврди своју срећу врх несреће и срамоте свега
нашега народа, како је то свакоме отворено видјет.
В прочем препоручујући вас
мшостивому покровитељству Божију, остајем ваш истинити доброжелатељ,
6. марта 1804-го Года,
Вишеименовани Митрополит,
ПЕТАР ПЕТРОВИЋ
У Црној Гори, на Стањевиће
No comments:
Post a Comment