18 Грбљанима
Неописано тиранство и самосиност
вашијех деспотах, а навлаштито Бошковића и Љубановића, будући се сваки дан
простирало на уграбљеније туђијех земаљах и њиховога сиромашнога имућа, принуди
мнозину и ваше комунитади просити у врховнога од провинције заповједника
господина ђенерала Бради обрану и правосудије врху њиховога жалостнога бића. Не
находећи икаквога милосрдија ни утјехе, принуђени бише с горкијем плачем и
сузами приходити к мене како духовному својему пастиру, молећи ме и заклињајући
ранам Христовим или да их препоручим реченому заповједнику е да би се смиловао
на њихове правице погледати и достојно правосудије учинити, оли да их пуштим
преко Црне Горе с женом и дјецом у турску земљу бјежати.
У овакве жалостне згоде не би
могло, мислим, ни само варварско срдце остати да не оћути у себе по
человјечеству неко увријеђење и болест, гледајући њихове сузе и слушајући
њихове тешке муке и невољу, које су под јарам кнежевски трпјели. Ја сам
размишљао врху моје пастирске дужности и врху свега што би се догодило, кад би
они у турску земљу пошли и нијесам допуштио да пођу. Међутијем моје препоруке
до ђенералске власти нијесу престале ходити, но не будући ћесарокраљевски
закони, него которски над вами, ходили су безкорисно. Ваши новци, које су ваши
деспоти из вашега крвавога зноја из вашијех мозољах изтијештали, јесу највиши
непријатељи ваши, и тако вам не остаје друго нако междусобни мир, љубав и
тишина обћена, докле ваши праведни разлози изиду пред ћесарокраљевским двором,
од којега се ви истинито надате правосудију, милости и покровитељству. У толико
свакога молим и Богом заклињем да не би који икакве смутње чинио или један
другога за какву малу али велику ствар позивао, него све да оставите до нове
краљевске заповиједи и уредбе од суда и правде. Иза тога биће свакому слободно
приносити своје разлоге пред краљевским судом, а не пред которским, који изван
сребра и злата и собствене своје користи ни у чем правице не находи. Ја знам да
вас деспоти ваши и которска властела називају ребелима, будући су сами ребели и
даве и страше комесаром, а сами се от њега тресу и плаше, бојећи се својијех
дјела. Дај Боже, да дође и комесар, а свима, како они говоре, то ће бити ваша
обрана и срећа. У толико вас опет архипастирски совјетујем да будете у љубави и
у сваки поштени начин са сваким мирно.
В прочем остајем На Стањевиће,
Јулија 1802. года.
ваш доброжелатељ ВЛАДИКА ПЕТАР
No comments:
Post a Comment