****************************
Његушима
От
Нас Владике Петра Превосходитељному господину Губернатору и сердару и кнезу прочим главаром и старјешинам
и свијема Његушима драго поздрављање.
Ја
сам одавно видио, да овђе живјети не могу и ево дође вријеме, да од силе
цетињске под старост бјежим из Цетиња. Јучер ударише Бајице на чељад
доњекрајску пред манастир, која носаху жито у млин; скочише моји људи и не дадоше
да жито узму. Ту су пушке натезали, да ове наше побију.Иза тога се зађеде бој
међу Бајицама и Доњокрајцима за цијели дан, неки Доњокрајци у Влашку Цркву, а
Бајице около цркве и на сваку страну око Доњега краја. Чељад која бјеху у млин
посла, не смију се дома вратит, закумила
наше момке, да их проведу до кућах, и они најприје пошли, вјеру у Бајицах
извадили, да их слободно могу провести, пак узели чељад да прате, а кад дошли
мимо цркве на вељу ливаду, сретну их Бајице и убију у њихове руке једну ђевојку
Шпадијерову, која је панула мртва на њихове ноге и хаљине окрвавила.
Кажу
ми, да су и шиљеж и козе црковне узели, које смо предали за зимницу у Доњи
Крај. Сад помислите је ли могуће ово трпјети. Да међу Турцима живим, не бих
толики зулум трпио, колико трпим од Црногорацах.
За
то ви пишем нека знате ви и остали Катуњани, да ово ни под који начин подносити
не могу, него хоћу бјежат, но без вашега и осталијех Катуњана знања нијесам
ктио бјежати у Ријечку, оли Црмничку нахију, или на другу страну, да не речете,
јере сам побјегао, који јесам Вас доброжелатељ
и слуга
Владика
Петар.
На
Цетиње 21. новембра 1823.год.
No comments:
Post a Comment