Петар I Петровић Његош (Свети Петар Цетињски)
18. октобра 1830, пред само упокојење, Петар I Петровић Његош (Свети Петар Цетињски) обратио се црногорским главарима:
[Извор: Милорад Медаковић, Повјестница Црне Горе, Земун 1850]
Ја већ немам рад шта крити, мени се посљедњи час приближио, и ја ћу овај свијет оставити.
Препоручујем ви узајамну слогу, мили витези и честити јунаци!
Поздравите ми сву браћу Црногорце и кажите им, да иако им се њихов Господар преселио у вјечност, да је његова топла и посљедња жеља, да му његова слободна браћа Црногорци у миру и братској љубави бране своју богодану слободу, и да не забораве да су Црногорци и слободни јунаци.
У мучној и кукавној али слободној земљи преживјех младу нејакост и сиједу старост. Божа је воља, да се с вама растанем вјечно, но не заборавите на моје ријечи.
Збогом слободне горе, и не увенула ви слава доклен траје свијета и вијека! Благодат Божија по сриједи вас и свега рода србска!
Поведите ме у моју одају, да мирно мој дух предам вишњему промислу.
От нас владике Петра
Благородној Господи Духовнога и Мирскога чина Главарима и старјешинама и свему Народу Церногорскому и Бердскому Свесердо и најпотоње поздравље!
Сватко знаде и види, како сам ја од давнога доба и времена грохнуо и пануо, те не могу већ никуђ, нешто од старости, а највише од свакојаке муке и труда, које сам у весиј мој вијек за Народ Церногорскиј и Бердскиј подносио и за слободу Христијанске вјере и нашега отечества претерпио, чувајући народ и сиротињу како своју душу. Но то ја и сам видећи и познавајући своју слабост и болест неизљечиму и да ми се смерт приближила, написао сам нека потребита писма и књиге и наредио их све ђе сам имао што посилати да се посила по мојој смерти, тако и вама свијема, Народу Церногорскому и Бердскому, написах и оставих ову књигу, коју сви да чујете и добро разумијете пријед него ме укопате.
Молим свакога Церногорца и Берђанина, малога и великога, којему сам што сагријешио или какву жалост учинио, да ми свак опрости од свега сердца и душе, а такоја опраштам свакога малога и великога кои ми је гођ што сагријешио, просто да је од мене свакојему за довијек и на страшниј Божиј суд о второме Христа Бога пришествију.
Пак најпервиј свему народу чиним аманат и самосилнијем Богом овога свијета Творцом и свом силом небесном заклинам свеколико, да ме с миром у тишини и у љубави општенародској кротко укопате и ожалите, да не би ни кервник кервнику тадер герке ријечи проговорио.
Другу вас молбу молим и страшнијем и свемогућијем Богом заклинам, да на моје мертве перси вјеру задате и утвердите проза сву нашу земљу и Јепархију, проза све нахије, села и племена да нико никога низашто не тиче барем до Ђурђевадне, а до тадер надам се у Господа и Спаса нашега да ће вам начин живљења бити занаго учињен и суд у сву земљу Царскиј постављен, које самја у нашега ваздашњега Покровитеља и обранитеља Цара Русинскога испросио и исплакао, а то сам вама и попријед говорио некијема, да ја за вас и за наше обштенародско благополучије и добро живљење и брижим и работам, како и Бог знаде и како ћете и ви свиколици до мало времена знати и виђети.
Изван тога највише ве свакојега молим и све истинскијем Богом Вседержитељем заклинам и тежкиј Божиј и ваздашњиј аманет чиним и остављам, да Церковно добро и имуће, ђегођ је какво, не тиче нитко никада за васиј свијет и за сваку вашу срећу и поштење и да ми свако Церковно чељаде, калуђере, ђакове и служитеље моје и ваше, пазите и держите, како сам их ја истиј вазда пазио и держао, особито мојега Иванчика, а ја на моје мјесто насљедником управитељем и чуватељем од свега мојега и Церковнога чиним и остављам синовца мојега Рада Томова Петровића, у којега се надам да ће бити чојек од посла и од разума, коликоје преблагиј Отац Небесниј благоволио подарити, и којега Богу и Цару нашему и свему Народу Церногорскоме и Бердскому за вијека препоручавам свијем сердцем и свом душом.
Најпослијед још нешто да ви кажем и избистрим, о браћо и Народе Церногорскиј и Бердскиј! Ну чујте за вазда и узнајте од мене, кои ве нијесам никад лукавио и на злу срећу никога наводио, при смерти мојој објављујем вам и ову божију истину: како је ђетко лакомиј на лафу Мошковску, а не заслужујући је, мислио и зборио да ја изједох све и браћи подијелих што гођ новаца из Русије од Цара народу доходи, ема се свакиј вара и гријеши у то и ја вас вјерне и поштене, овијем путом на кои ћу за довијек, свакојега увјеравам, да од све лафе Мошковске, како се говори, ништа никуђ бестрега нијесам но етоје сва у готово и на гомилу, и да је она од Цара мени на образ и на расположеније по моијем молбама дата, а на ползу свега Народа Сербскога, него да те новце ни ја без велике преше и највеће нужде не пенџам, како и нијесам никуђ ни динара, до што сам на кулук земаљскиј похарчио, докле га опета силни а безумни љуђи не развергоше, за које ја остајем чист без прикојаса пред Богом и пред људма. Пак сам ја за те новце нашему Цару и Покровитељу писао, да учини он ка за своје аспре какву хоће наредбу и одговорио ми је, да хоће својега официјала овамо послати, кои ће и те аспре пријмити и харчити на суд кои ће он поставити у нашу земљу, и моја је највећа рана на сердцу, коју ћу и у гроб понијети, штоја то још не дочеках за живота свога, а како смо сви жуђели виђети.
Ако би се ко нашао у народу нашему да не пријми ове моје потоње ријечи и препоруке за истините, или ако не би све тако послушао како сва књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или дјелом, тога свакојега, ко би гођ он био, мирскиј или духовниј, ја на самертниј час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега тако и његов род и пород, да му се и траг и дом ископа и утре! Исто тако да Бог да и ономе, кои би вас од вјерности к благочестивој и Христољубивој Русии отлучити поискао и свакојему ако би се кои из вас Церногорацах и Берђанах нашао да помисли отступити од покровитељства и нада на једнородну и јединовјерну нама Русију, да Бог дајакиј те од њега живога месо одпадало и свако добро временито и вјечно отступило! Свијема, пак, добријема, вјернијема и кои гођ ово моје потоње писмо послушају и саверше да буде најусердније моје отеческо и Архијерејско благословеније от рода в род родов и во вјеки вјеков! Амин.
На подлинном собственнофамил--->щрнащ Его печат и подпис Его:
Цетиње 18. Октом. 1830. годишта. влад(и)ка ПЕТР с. р.
Повељенијем Јего Високопреосвјаштенства Господина Митрополита Черногорскаго Петра Петровича Његоша пред смерт јего написал:
Секретар Симеон Милутинович
Два дана касније, 20 октобра, потврдили су митрополитов тестаменат и световни и духовни народни главари. Оригинале тих потврда уништио је, како смо видјели Симо Милутиновић, те се они данас не налазе у Цетињском архиву. Но у архиву се налазе Гагићевом руком преписани са оригинала и овјерени преписи.
..........................................................................................
Оне се могу сматрати сасвим поузданим као и њихови оригинали, јер их је Његош послао Гагићу у оригиналу, те их је Гагић сам преписао са оригинала. Обадвије одлуке су писане старим правописом, те сам их транскрибовао, а морао сам и бројеве у датумима истих навести арапским цифрама, јер штампарија нема одговарајућћих слова којима су датуми означени. Текст прве одлуке гласи:
"Копија
На 1830 годишта, Октомврија 20, у Манастир на Цетиње на наше обштенародно мјесто.
Знано буди и вјеровано ово данас учињено писмо пред Богом и свакијем судом и господаром и свијем вообште народом пред киме би гођ имала изисти ова учињена карта, а то: како се данас сабрасмо вес свештенически чин кои бјеше у Црну Гору и Господин Губернатор Вукале Радонић и остали главари на погребеније нашега Преосвјаштенњејшега и милостивога Господара, Отца и благодјетеља Митрополита Церногорскога и Берцкога и разумијући његов последњи Тастаменат, кои сачини на његову смерт за сваки начин и за обште добро и подпору свега народа и остави у исти Тастаменат да буде старјешина и владатељ ове обште куће Монастира Цетињскога и свијех церковинах и свијех дјелах народскијех и свега народа кои је у нашу державу и Цетињску Јепархију, а с препоруком и с драгом вољом и согласијем свијех Главарах Церногорскијех и Берцкијех. И ми пофаљујемо на ову књигу подписавши се његов Тестаменат и сву његову уредбу и аманете које учини и остави на ползу и част свега народа нашега. Зато и ми сви јединодушно и договорно свештенически и иночески чин уписасмо и подписасмо, да буде Раде Томов Петровић његов Насљедник од свега церковнога и народскога посла и работе и од свега народа у ову Јепархију за живота његова. И саборисасмо сви да молимо Господина Архимандрита Јосифа Павићевића острожскога и све остале главаре и свештенике кои се нијесу данас овди намјерили, тако и вас обшти народ Церногорски и Бердски, да га постави свештенођаконом и сваком кои је у ову Јепархију да му целива руку, како је свак Владике Петра, његова стрица и предмјестника, докле га учине Бог и Пресвета Богоматер и њега Владиком на исто мјесто. Кои ли то не узоће нека гледа куда ће и како ће, јере ће бити отлучен от нашега Народа и Отечества.
От стране свијех главарах ћеклићкијех и свега народа ћеклићкога подписујем ја поп Никола Калуђеровић како бише сви контени.
И ја протопоп Станко Радоњић на име свега народа његушкога.
Ја поп Христо Радуловчић за све Комане.
Ја поп Вукота за све Љешњане.
Ја сердар................. на име Црнице подписујем.
Ја сердарМихаило на име свијех Брђјах подписујем.
Народа Церногорскога Секретар Симеон Милутинович.
(Мјесто народнога печата) "
Друга одлука донесена је истога дана и на истом мјесту, а њен текст је слиједећи:
"Копија
1830, мјесеца октовра 20 у Манастир на Цетиње. Знано буди ово данас учињено писмо пред Богом и свијем народом Церногорскијем и Берцкијем, а то: како се данас сабрасмо вас чин свјештенически на преставленије нашега Високопреосвјаштенњејшега и милостивога Господара, Оца и благодјетеља Митрополита Церногорскога и Берцкога и разумијући његов тастаменат и његове уредбе које остави свему народу Церногорскому и Берцкому како ћемо се владати и наша добра садержавати по његову престављенију с овога свијета. И тако ми сви свјештеници и власт духовна која би у његову державу пофаљујемо и потверђујемо његове уредбе што му најпотоњи тастаменат изговара. Сви свештеници договорно вас народ кои је у његову державу молимо и силнијем Богом заклинамо у три пута и у триста путах, да сваки брат Христјанин послуша његов тастаменат и његове заклетве; па најпослијед кои не послуша но кои преступи уфатисмо сви чисти Божу вјеру међу нама, да немамо тому никавога свјештеническога и церковнога посла учинити; па сувише кои послуша његове уредбе да га кликујемо и да будемо дружина на таквога разбојника и кревника земаљскога. И ово утвердисмо и контени бисмо и за више вјерованије сви се подписујемо како је више уписано
Ја протопоп Станко Радоњић како пише.
Ја поп Андриа Пејовић подписујем.
И ја поп Петар Јанковић како више пише.
И ја поп Сетлоћа како више пише.
И ја поп Андрија Бјелош подписујем како више.
И ја поп Преле Ђурашковић подписујем.
И ја поп Иво Мартиновић.
И ја поп Гошо Никичић.
И ја поп Нико Петровић како више.
Ја поп Лука Шпадијер како више.
Ја поп Рафаил Радонић како више.
Ја поп Гаврило Поповић подписујем како више.
И ја попо Мило подписујем.
Ја поп Петар Калуђеровић како више.
Ја поп Иво Павлићевић подписујем.
Ја поп Вукасн Лопичић седочим горњему писму.
Ја поп Станко Калуђеровић подписујем како пише.
Ја поп Лука Ђуришковић
Ја поп Гаврило Стругар.
Поп Стефан Мартиновић како пише.
Ја поп Вуко Богдановић како пише.
Ја поп Ђукан Ху.... Како више пише.
Поп Воин Калуђеровић.
Ја поп Мило Ражнатовица потписујем.
Поп Матиаш Дрецун подписах.
Поп Маркиша и поп Ђуро, поп Стефан, поп Маноле и ми потписасмо.
Губернатор Вукале Радонић потвердил како више пише. с. р.
И ја поп Стефан Кралевић из договора свега свештеничества.
Ја поп Христо Радуловић за све Комане, а поп Вукота Думелић за сву Љешанску Нахију.
И ја поп Никола Калуђеровић писац здоговором све господе Церногорске и Берцке.
Подписах за све свештенике од Нахије Цермничке из договора ја поп Михаило Пламенац.
Тако ја поп Станко Кнежевић подписујем како сви свештеници заповијед Господареву.
И ми народни попови от Лешанске Нахије потверђујемо заповијед нашега Архипастира како је оставио у тастаменат.
Кои преступи ову заповијед светога закона да је отлучен от Бога и от свете Цркве отлучен.
Тако се подписује поп Петар Кажи...
Поп Вукота Челебић.
Поп Саво Степовић.
Поп Спасоје Сћепановић.
И ја поп Петар Твоисовић и(з) Загарача.
Секретар Народни Церногорски печат обштународну прилагаја подписују сије
(Мјесто печата) Симеон Милутинович"
*У оба Гагићева преписа пише за попа Луку Ђуришковић, а мислим да треба Ђурашковић. За попа Ђукана пише у оба преписа само Ху....., за попа Мила Ражнатовица, а за попа Петра Кажи... Поп Ђукан је био Хумац, јер је то предграђе Цетиња, по коме се тако зову његови насљедници, а поп Мило је Ражнатовић.
Ристо Ј. Драгићевић - Чланци о Његошу
Народна књига Цетиње 1949
No comments:
Post a Comment