182 Цеклињанима
От Нас Владике Петра
Благородној Господи Главарима и старјешинама
и свијема Цеклињанима поздрав.
Ја сам вама и Љуботињанима у толико путах
писа и моје калуђере посила, молећи једне и друге и заклињајући да се не
кољете, но све моје молбе и заклетве остадоше залудње и безкорисне, докле ето
би толико зла и крвопролића на једну и на другу страну. Пак ни то није доста
што један другога кољете, него свако остало зло и безаконије чините, не бојећи
се ни грехоте ни срамоте никакве, него и сувише тога кликујете друга племена и
друге људи, што више можете, да ви се помогну клати и да они једни друге кољу.
Да можете и Турке бисте довели и не бисте помислили да би то за вашу обшту
несрећу и погибељ вјечну било, само да насладите ваша срца вишим крвопролићем и
вишим безаконијем и злочинством, а не знате да све сами себе чините и да једни
друге истражит нећете. Спомените се, о Цеклињани, да су Љуботињани вама браћа,
а ви Љуботињанима, и да њихово зло не може вама никаквога добра ни поштења
донијети, ни ваше Љуботињанима. Ја вас свијех молим и Богом Вседржитељем и
Пресветом Богородицом и свом силом ангелском и архангелском и свијема
светијема, који су од вијека Богу угодили, пак и вашијем здрављем и вашом срећом
и вашијем напретком и сваком вашом работом, коју љубите и у коју се уздате, у
три пута и у три хиљаде путах заклињам да војске један на другога не купите, да
бојеве оставите, да куће не палите и не ломите, да баштине једни другим
работати не браните, да жита и лозе не сијечете и остале штете не чините, да
жене пуштите нека иду за своје потребе куд хоће мирно, да их не тичете и да
вјеру до јесени ухватите, а послијед вјере, ако не мога инако бити, страшно ми
је и грешно рећи, али ме нужда нагони да речем изван мене и моје душе, могу се
освете четама чинити без ком ... боја о мање зла и крвопролића. И која страна,
оли које братство, или који чојек ове моје молбе и заклетве не послуша, такве
остављам под најжесточајшим проклеством одлучене од свакога посла црковнога, да
их сила божија порази и сокруши, да нигђе среће немају и да њихови домови
остану пусти. И од ове књиге остављам копију у Канцеларију.
В прочем послуштм јесам доброжелатељ 24.
јулија 1827.
ВЛАДИКА ПЕТАР
No comments:
Post a Comment